"Ne mogu da verujem, dobila sam poziv za prvi intervju.“

Znao sam da će dobiti posao onog jutra kada je ušla u sobu i pitala me kako izgleda. U očima joj se video sjaj i odlučnost. Želja. Kada čovek ima taj pogled – može sve!

A ona je želela da ode u inostranstvo.

Video sam tog jutra sve ono što se dešavalo u naredne dve godine – video sam kako se opraštamo, kako pokušavamo da održimo vezu na daljinu. Video sam je kako dolazi i odlazi na svakih nekoliko meseci. Video sam da ću i sam otići tamo. I da ću se vratiti. Video sam kako se udaljavamo, kako postaje neko drugi. Video sam kraj naše ljubavi. Video sam kako mi deset godina ističe iz ruku kao fini beli pesak sa obala Persijskog zaliva gde je otišla. Da radi, šta? Nije bitno. 

„Kako izgledam?“ pitala je.

„Odlično“, rekao sam i zaplakao....

***

Svake godine više od 32.000 ljudi ode iz Srbije. Srpska dijaspora broji oko četiri i po miliona ljudi, od čega se procenjuje da je 500.000 do 600.000 njih napustilo zemlju od početka devedesetih do danas. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je po „odlivu mozgova” prošle godine zauzela neslavno 141. mesto od 144. zemlje. Iza nas su samo Burundi, Haiti i Alžir.

***

Ne primećujemo često u životu ono što se događa oko nas, dok nas i same ne udari u glavu i baci u realnost. Znaš da toga ima, ali dok ne osetiš na sopstvenoj koži, ne doživljavaš to kao nešto što je zaista problem. Znaš da neko radi, a ne prima platu, da neko bije ženu, da je banka nekom oduzela stan zbog hipoteke, da se deca drogiraju, sudije potkupljuju, zakoni selektivno primenjuju, utakmice nameštaju, izvlače veze....

Sve znaš, ali tek kada se i tebi dogodi neka od milion nepravdi, postaneš svestan užasa koji si samo naslućivao. 

Možda to nije nepravda, ali tako sam je ja doživeo i tako je meni bilo kada su brojke i statistike dobile imena i krenule su redom da mi oduzimaju. Tanja – moja verenica. Nenad i Iva – najbolji drugar sa fakulteta i njegova žena. Marija – najbolja drugarica. Marko – kolega. Bojan – drug iz srednje škole. Šćepa, Vlada, Tea, Katarina, Ivana, Rale, Sanja, Nebojša, Milena, Ceca... Bliži i dalji. Prijatelji. Poznanici. Drugovi. Kolege. Rodbina. Svakog meseca poneko od njih se uklapao u statistiku.

Brojevi su postali bliži, a ljudi dalji.

***

Srbiju je napustilo bar 40.000 stručnjaka sa visokom školskom spremom. Od ukupnog broja nezaposlenih, skoro 200.000 su mladi ljudi do 30 godina, a više od 100.000 njih posao ne nalazi uprkos diplomi. Već dve decenije Srbija je prva u regionu po iseljavanju mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo, a druga u svetu. Lošija od naše zemlje po tom parametru je samo zapadnoafrička država Gvineja Bisao.

***

Razumem razloge. Razumem svakog ko želi da ode. Ne podržavam, ali ni na koji način ne osuđujem. Neću da pametujem, kao „sve se može kad se hoće“ i tome slično. Može! 

Ali teško je naći volje kad predugo tražiš. Još teže kad vidiš mnogo onih koji nikada nisu našli, pa su snove zamenili za nadanja. Nadanja pretočili u pomirljivost. Pomirljivost u životarenje. A životarenje nije život. To je samo proticanje vremena u kome postojiš. Ali ne ostavljaš trag za sobom.

Pokušao sam da odem i sam. Da ubedim sebe u to da je odlazak rešenje. Nisam uspeo. Možda bih, da je drugačija situacija. Imao sam sreće. To je sigurno...

Neću možda uvek imati prave karte. Ali, igra se. Uostalom, kad igraš zbog igre – ne možeš da izgubiš. A tamo? Igra se i tamo. Samo, često igraš igre koje ne voliš. Da li onda možeš da pobediš?

Na kraju, umesto zaključka pomenuću Mariko, Florens i Kler. Upoznao sam i mnogo drugih stranaca pored njih tri, otkako je moja verenica otišla u Dubai, ali one su nekako ostavile najveći trag.

Jedna je učiteljica, radi najlepši poziv na svetu, rodila je dete mom bratu i zasnovala porodicu.

Druga je umetnica iz Japana koja na neverovatan način doprinosi bogaćenju Srbije u tom smislu.

Treća je proučavala i gajila pčele na našim poljima, želi da ima svoje košnice!

Mnogi od tih drugih stranaca (neka ne zamere što ne nabrajam sva imena) govorili su da je Srbija zemlja u kojoj bi želeli da žive zauvek, iako su dolazili iz Japana, Francuske, Nemačke, Portugalije, Italije, Britanije... Rekao bi neko – zemalja u kojima ima mogućnosti.  Ali nema života, kako bismo zaključili često u tim nekim našim filozofiranjima na ovu temu.

Neki su ostali.

Drugi otišli – da se vrate, nadam se.

A mi?

Nastavili smo dalje. I srećan sam. Kaže i ona da jeste. U stvari - nije rekla. Ali to je već neka druga priča...

Dok sam se klackao u autobusu sa posla, smrzavajući se bez grejanja iako je napolju bio sneg i led, čitajući poslednje stranice nekog laganog romana gde je glavni lik u jednom trenutku želeo da ode u Ameriku iz Srbije u potrazi za svojim snovima, pa se predomislio i vratio sa aerodroma...

Zazvonio je telefon. Vlada – Buda. Jedan od dva najbolja drugara iz srednje škole, jedan od onih ljudi sa kojima se razumeš i kad se ne vidite dugo. A kad se vidite kao da je bilo juče. Delite tu neku energiju i misli. Pa kad prevri iz lonca, kada se nakupi - neko pozove. Dogovorite se da se vidite. I to je bio dan i trenutak za to.

Javio se da dolazi malo kasnije od zakazanog.

Sav uzbuđen kaže: dobio je vizu za Australiju...

Politika/Svetislav Stefanović

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku.
NAŠ BIRO je portal o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Preporučene priče

Posao u Dubaiju – izazov koji bi trebalo prihvatiti (VIDEO)

Spremite maramice: Ovako izgledaju odlasci iz domovine

Život u Emiratima - "za" i "protiv": Zašto su nam priče toliko različite?