Stara izreka kaze: "Svuda podji, kuci dodji." Ili svrati... makar ponekad. Kazu da je preseljnje makar iz zgrade u zgradu najveci psihloloski stres koji ljudski organizam moze da dozivi, odmah iz smrti nekog bliznjeg. Medjutim, skloni smo da sebi predstavimo stvari drugacijim, da sami sebe ubedimo da "nije to bas tako tesko" - a jeste. Tesko je nama koji smo otisli, a tesko je i vama koji ste nas ispratili.

Migracije, kao takve, su normalan zivotni proces. Mnogo je miliona ljudi otislo iz svojih zemalja. One su stalne i nezaustavljive. Ono sto je tuzno je cinjenica da sve vise (ili skoro svi) iz nasih zemlja odlaze u potrazi za "noramlanim zivotom". Tuzno.

Tuzno, tesko i emotivno... tri reci koje opisuju odlazak iz zemlje koju zoves svojom, iz mesta gde si rodjn... jer ne mozes da zivis "normalno". Koliko god je relativan ovaj pojam, koren mu je isti i nalazi se u dugorocnoj sigurnosti, osnovnoj egisteciji.

U svojoj knjizi "Flashes of Thought" Sheik Mohammed Bin Rasid Al Maktum, potpredsednik i premijer UAE, vladar Dubaija konstatuje da je zadatak jednostavan. Obezbediti osnovne zivotne potrebe.

SVE VLADE KAZU, A SAMO NEKE I ISPUNJAVAJU... nazalost mali broj. Previse mali.

I sad, ispade ovo citav clanak o odlasku iz zemlje, a zapravo je samo uvod i najava u sjajnu kolumnu Milijane Barjaktarevic o tuznim rastancima, za koje se samo tesimo da su su privremeni.

Tuzno, tesko i emotivno... ali istinito.

Procitajte kolumnu OVDE

(izvinjenje za citaoce sto ne pisem ČĆŠŽ... ali kad pisem iz srca ne mogu misliti na kvacice)

IZ / BIRO / kolumnista.com