Kada smo poslednji put pričali sa Milošem Tadićem, on je tada bio u Kataru; njegova kuvarska karijera je tada bila u usponu i već tada je bio glavni kuvar u mnogim eksluzivnim restoranima. Posle Dohe, Katara, Malte i Saudiskog dvora Miloš je svoje mesto našao u Opatiji, gde vodi četiri hotela i jedan italijanski restoran. Uživa u svojoj kreativnosti i poziva mlade da mu se pridruže i uče od njega.

- Često se susrećem sa mladima koji jednostavno nemaju ambicije, volje i želje za napredovanjem, učenjem - kaže Miloš za NAŠ Biro.

- Ne mogu da se nose sa pritiskom, nemaju pažnju na detaljima da savršeno i samostalno obavljaju posao. Kuvarski posao nije smena koja traje osam sati i daj da imamo dobru platu. To se sve gradi vremenom i iskustvom. I ja sam počeo prvi posao sa 250 eura, ali se nikad nisam vodio novcem nego svojim radom i sticanjem iskustva. Novac ide uz iskustvo. Nema ništa preko noći, strpljenje je vrlina.  

Miloš je rođen 1982. u Beogradu u, kako kaže, i tad i sad najboljoj bolnici KBC "Dr Dragiša Mišović". Inače je Čukaričanin koji je proveo detinjstvo u Radničkoj ulici i na Čukaričkoj padini, a one najosetljivije adolscentske godine u Žarkovu. Za posao kuvara opredelio se dok je još kao dete provodio dane kod babe i dede.

- Imao sam priliku da provodim vreme kod bake u kuhinji i da gledam kako kuva, razvlači pite, pravi palačinke i sve te razne đakonije. To je kod mene probudilo interesovanje za kuvanjem, ali je finalna odluka "pala "u osnovnoj školi; tada sam čvrsto odlučio da upišem Ugostiteljsku školu u Jug Boganovoj ulici.

Gde ste radili na početku  i od koga ste najviše naučili? 

- Još dok sam išao u školu počeo sam da radim u lokalnom restoranu "Mavijan" u Žarkovu, kao radnik na roštilju. Onako mlad i zelen, ali se nisam bojao posla i da učum… Učio sam od majke vlasnika restorana, sjajne tetka Milje koja nije bila kuvarica, ali me je naučila radnoj disciplini, samostalnosti, snalažljivosti i svim bitnim osobinama koje su mi i te kako kasnije koristile i u profesionalnoj karijeri. Kasnije sam kroz profesionalni razvoj učio od mnogih poznatih kuvara od kojih mogu da izdvojim Denija Garsija (3 Michelin zvezde chef), Tomasa Guglera (predsednika Svetske kulinarske organizacije), Majkl Mina. 

Koji restoran ili hotel je na Vas ostavio najbolji utisak?  

- Rizort  Vinpearl Nam Hoi An (Vijetnam)  bio je neverovatno iskustvo po pitanju organizacije i moja najveća "operacija" do tada. Imali smo 1.500-1.600 gostiju po obroku  (1 buffet i 2 A la Carte) oko 5.000 do 5.500 gostiju dnevno. Bilo je ogromno i u isto vreme fantastično iskustvo.

Koliko je teško biti šef kuhinje ili glavni kuvar? I kakve rizike taj posao nosi? 

- Šef kuhinje (Executive Chef) je pozicija koja objedinjuje sve profesije. Tu ste i psiholog, i HR, i trener, i motivator, i medicinar... To je pozicija koja zahteva mnogo vremena provedenog na poslu, ali donosi i mnogo zadovljstva kad stvarate nove kuvare, prenosite im svoje znanje, tehinke, umeće...  Najveći uspeh je  kad vam personal dolazi pozitivan na posao. Posao šefa kuhinje očekuje i  kontakt sa gostima, jer kao šef tog odeljenja vi odgovarate za sve dobre i loše sugestije gostiju. Takođe, nikako ne sme da vam promakne briga o ispravnosti namirnica, besprekorna higijena, tako da morate da budete maksimalno koncentrisani i da uvek pratite ušta se dešava oko vas i vašem sektoru.

 Kad Vam je bilo najteže, i da li ste pomislili da odustanete i da se bavite nečim drugim? 

- Pa posao je generalno “under pressure”, tako da je od samo početka bilo jasno da je posao dinamičan i da podrazumeva pritisak i žurbu. Bilo je trenutaka kada sam uporedo probao da radim i nešto drugo, ali sam ipak odabrao to za šta sam se školovao i što sam oduvek želeo.

 Da li ste probali ili pravili hranu koja je zastupljena u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, odnosno u Dubaiju? 

- S obzirom na to da sam radio u Kataru i u Saudijskoj Arabiji, probao sam većinu jela i kuhinja koje su zastupljene u Emiratima. Jeo sam u indijskom, turskom, avganistanskom restoranu, kao i u lokalnim restoranima sa tradicionalnom hranom. Pravio sam hranu koja je karakteristična za Bliski istok, a i volim da je jedem..

 Da li možete da  izdvojite nešto iz ove ponude koju biste možda spremali u Vašim restoranima? 

- Spremao sam i spremam falafel, humus, dezert um ali, babaganuš, kabsu koja je nacionalno jelo u Saudijskoj Arabiji, tabouleh, lahmajun, kibeh. Radio sam sa brendovima Ninive i Nammos, koji su veoma popularni u Dubaiju.

Pripremili ste nam savet kako da grilujemo meso, tu ste naveli pripremu i začine koji su namenjeni za koju vrstu mesa. Koliko je ta priprema važna i zbog čega? 

- Priprema je i najbitnija stvar u celom procesu, na prvom mestu priprema mesa, potom proces mariniranja i vreme koje će meso provesti u tim začinima ( 12-24h). Kada je meso dovoljno dugo u marinadi, apsorbuje sve te začine koje kasnije tokom termičke obrade, odnosno grilovanja ili prženja ispušta i donosi onaj fantastičan ukus i sočnost mesu.

Da li sanjate da imate svoj restoran, hotel ili slično...? 

- Restoran. Da li samostalno ili kao partner (ko je zaintersovan za partnerstvo može da me kontaktira haha), ali definitvno restoran.

Koje jelo koje spremate u restoranu Vam je omiljeno? 

- Sporo kuvana svinjska rebra, svinjski file sa karamelizovanim jabukama i kruškama, rižoto od divljih pečuraka i tartufa, Istarska pasta… Sva jela su dobra i zanimljiva.

Miloš je i te kako raspoložen da sarađuje sa mladim ljudima koji žele da uče i da se razvijaju i stiču iskustva u lepom i kreativnom kulinarskom pozivu.

Svi oni koji bi želeli da se okušaju u ovom poslu mogu da kontaktiraju našeg sagovornika preko njegovog Instagrama.

Naš BIRO

Foto: Privatna arhiva

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku.
NAŠ BIRO je portal o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Preporučene priče

Život u Dohi: Iskustvo kuvara iz Srbije (FOTO)

Svaki drugi želi u inostranstvo: Domovina se voli i izdaleka

DIJASPORA – priča koja tera na razmišljanje