Internetom kruži zanimljiva priča - slikovito opisano odrastanje dece koja su rođena u posleratnoj Jugoslaviji. Prisetite se kako je izgledalo naše detinjstvo - bez kompjutera, mobilnih telefona i svega onoga bez čega današnji klinci ne mogu da zamisle život...

Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do poslednjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes… Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama… Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole ili nare sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga.

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, nare koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju…

PAUZA ZA SLADOLED SA DRUGARIMA IZ ULICE

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše. Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja a bez zlostavljanja u porodici.

I nikad nije bilo problema…

LASTIŠ - OMILJENA IGRA SVIH DEVOJČICA

Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako da rešimo problem.

ŽMURKE - IGRA UZ KOJU SMO ODRASLI

Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali, nego ih vremenom sticali! Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi…

Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača, pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole … Mi nismo imali playstation, nintendo, x-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, chat rooms…

"ŠKOLICE" - IGRA KROZ KOJU SU DEVOJČICE NAUČILE DA BUDU SPRETNE

Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!

Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za novu godinu, čitali hrpe crtanih romana, i sve smo to preživeli - bez posledica!

PONI - BICIKL NAŠEG DETINJSTVA

Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo sa tim!

PIONIRSKE KAPE, MARAME I SLIKANJE SA UČITELJICOM

I ti pripadaš toj generaciji?

Čestitam! Možda ćeš želeti podeliti ovo sa ostalima koji su imali sreće odrasti kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli određivati kako treba živeti!

Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali!

Pozdrav, generacijo, i živeli! Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo tek zagrljeni…

BIRO/Internet

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku. 
NAŠ BIRO je portal o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Preporučene priče

Naš Biro vam menja život: Uvek ima nade

Sjaj i beda života van ex-Yu: Istina vam se (ne)će dopasti!

Ex-Yu nostalgija: Automobili koje smo voleli