Pre neki dan sam jedva živu glavu izvukla. Glavni put ka Šapcu - mrkli mrak. Put iskrpljen, 50 nijansi sive! Sto puta krpljen. Ali, ne i zakrpljen. Naseli smo, skoro zaglavili u jednu rupu koju nismo videli. Nismo mogli levo zbog vozila iz suprotnog smera, a desno –njive. I tup-truc, puče guma! Sva je sreća da nije bilo nikog iza, možda ovo sad ne bih ni pisala. Za priču je manje bitno što smo bile mi žene sa decom u kolima - dakle niko ko bi znao da promeni gumu, te smo spasioca (mog muža) čekale sat vremena u nedođiji bez vode, kafe, rakije i ostalih srpskih specijaliteta za smirenje.

Ali bitno za priču je da se posle pola sata jedan automobil sa upaljena sva četiri kotrljao prema nama. Još jedan.

Isti scenario. Ista rupa. Isti stres. Ista sreća.

To što su nam putevi k’o na Mesecu i što nemamo para za rasvetu, hajde da razumem, ali zar da niko nije mogao obeležiti opasnost na putu! Znakom, rampom, zastavom, otkud znam?! Ne smem ni da pomislim koliko je njih te noći ili neke druge pre ili posle nabasalo na rupu i kako su prošli. Daj Bože da niko nije povređen. A štetu na automobilu niko vam neće nadoknaditi. Zaboravite. Koga da tužite?

Ne znaš šta je gore - da oštetiš nov automobil kupljen na kredit, jedva kupljen polovan, ili starudiju?

Uvek smo zavideli susednim zemljama na dobrim putevima (ne računam Crnu Goru, jer vožnja po serpentinama spada u ekstremne sportove). Odavde sve češće idu u Hrvatsku ili Sloveniju na more. Dobar put, brzo se stigne. Dobro more. Lepi gradovi. Dobra usluga. Kulturan živalj. O asfaltu u jačim evropskim državama da ne govorim. O auto-putevima da ne pričam. O biciklističkim stazama neću ni da razmišljam. Ni o novim biciklima koji se ovde raspadnu pre nego što ih otplatim, ni o broju rolera koje su uništeni na grbavim starim asfaltima pa i kaldrmama. Ni o dečjim biciklićima i kolicima za bebe neću da mislim. Oni se ne nasleđuju, nego razdrndani bacaju. Cipele sa štiklom ostaju bez štikle na razrovarenim trotoarima. Naši putevi dobri su jedino da nateraju kamen iz bubrega! Eto zgode, ne morate se nalivati čajevima.

Stvarno me ne zanima ko je tačno zadužen i (pre)plaćen za puteve u Srbiji, ali svi znamo da, ko god da je dobio pare za četiri sloja asfalta, uradiće tri a ostatak para uzeti sebi! Rasprostranjen srpski običaj. Gde god možeš, ti nešto ukradi.

Ozbiljno razmišljam da pobegnem odavde i spasem živu glavu! Samo, koji putem krenuti?!

Pročitajte još i "Putovanja koja moramo da zaboravimo".

Milijana Barjaktarević