Ja nisam iz te priče. Jeste da me, brate, sve ovde nervira, al’ ipak ne mogu da prelomim, spakujem pinkle i odem u beli svet. Razloga za odlazak ima kol’ko i za ostanak, al’ svaki put kad mi pukne pred očima i skoro pa rešim da zbrišem, u poslednji čas se trgnem i odustanem. Nostalgična sam prema svemu, a posebno prema domaćoj kujni i navikama koje strancima izgledaju potpuno egzotično, pa plaćaju da ih iskuse bar na kratko, a nama su one ušle u krvotok. Svi ti mirisi, sva ta druženja, sve te slike koje od ranog detinjstva nosimo u oku i bez kojih ne bismo bili ovo što jesmo...

Eeej, pa ima li lepšeg mirisa na svetu od mirisa pečene roge na talandari? Bez crvene paprike ne mogu život da zamislim! Ajvar mi uvek i uz sve ide, i nikad mi neće dosaditi. Gde da ga pravim ako odem odavde?

U bogatom svetu sigurno ne kuvaju domaću supu sa knedlicama il’ domaćim rezancima... Tradicionalno postavljanje stola za nedeljni ručak - imaju li u to belom svetu na Svetu Nedelju, il’ grešim kad pomislim da tad samo spavaju ko pregaženi od prevaljenih kilometara grabeći za Njegovim Veličanstvom Uspehom?

Ima l’ negde tamo, u belom svetu, da u ranu zoru, posle lude noći, pazariš vreo burek? Da popiješ pravi, domaći sok od višnje ili zove? Ima l’ tamo zlatiborskog kajmaka, užičkog sira, leskovačkih ćevapa, kobasice i kulena iz Srema?

Šta mi nudi taj vrli, beli svet u zamenu za pun lonac sarmi? Gde tamo da okrenem jagnje ili prase i koga da okupim kada slavim Uskrs ili Božić?

Slušam priče milih i dragih kad jednom u nekoliko godina dođu ovde da napune dušu. Gledam slike. Vidim, kad su tamo, piju instant kafe. S’ nogu. Nema meraka. Nema onoga kad ćeifimo, pa dolivamo onu našu, domaću a tursku, pa još i šoljicu prevrnemo? Nema dugih razgovora, ono kad staviš džezvu, voda uvri a komšinica ne može vazduh da uzme od silnih vrućih priča iz komšiluka?

Šta je tamo komšiluk? Je l’ to nije onaj što ti pomaže kad zimnicu praviš? Je l’ to nije onaj što „domaću“ pije s tobom dok ti žena dete rađa? Je l’ to nije onaj što pečete tu istu rakiju zajedno? Ima li tamo maksuzije, stomaklije? Ima li tamo razgovoruše i sikteruše? Il’ je sve instant i na brzinu?

Neće da mi odgovore, kažu samo – DOĐI.

Pa, da ih poslušam! Doći ću da i ja belog sveta vidim, da me zapahne taj dah urbanog i bogatog. Ali neću dugo moći hodati ulicama u kojima ne mirišu lipa i jorgovan. U kojima nema bašti sljezove boje. U kojima nema drvo oraha, dunje il’ bagrema u dvorištima, i dugog sedenja u ’ladu s najrođenijima do u smiraj dana. U kojima se ne čuje cvrkut ptica, svađa zrikavaca ili žablji kreket. Neću dugo moći bez njiva suncokreta pored puta, zelenih pašnjaka i planinskih zavijutaka. Mi ovde još volimo kokice iz šerpe i pečeni kesten.

Doći ću, obećavam, samo me nemojte terati da ostanem. Snaći ću se ja i ovde, ko i dosad; evo ćerka već i sama pravi plazma tortu.

Milijana Barjaktarević