Igor Ivanić ima 28 godina. Rođen je u Kragujevcu, a danas radi na Sejšelima kao bartender.

Prvi deo svojih dvadesetih godina proveo je kao i dobar deo mladih u Srbiji – tražeći posao, pokušavajući da spoji kraj s krajem i suočavajući se sa neizbežnom depresijom koja dolazi ruku pod ruku s borbom kojoj kao da nema kraja. Bavio se svim i svačim da bi zaradio koji dinar – prodavao je nakit na tezgi u centru Kragujevca, istovarao šlepere, honorarno uvodio grejanje - i tako od svoje 17. godine.
- Radio sam sve i svašta dok nisam pronašao sebe, ukratko bio sam klinac kog su privlačile gluposti. Roditelji akademski građani, a ja srednju školu završio vanredno. Radio sam poslove koje je i većinu odraslih bilo sramota da rade, jer mi je bila potrebna kinta, a roditelji nisu mogli da mi priušte. Nisam ni zaslužio... A onda sam jednog leta odlučio da odradim sezonski posao u baru u Crnoj Gori i svidelo mi se - priča Igor za "24 sata".

Prva stanica - Katar

Upravo tada je otkrio svoju stast prema pravljenju koktela i smišljanju novih, čime se i danas bavi - samo što je stigao mnogo dalje od crnogorskog šljunka. Odlučan da napusti Srbiju, pre dve godine je krenuo u aktivnu potragu za poslom "preko".

- Jednostavno mi je bilo preko glave da radim za neku crkavicu, okružen ljudima bez perspektive, bez ambicija. Sivilo me je uništavalo i odlučio sam da potražim alternativu. S obzirom na to da dobro govorim engleski jezik, potraga za poslom je trajala maksimum mesec dana, odradio sam desetak intervjua i dobio premiju - najbolji restoran u Kataru, u sklopu hotela sa pet zvezdica - priseća se on.

Život i rad u jednom od najluksuznijih hotela na svetu dao mu je priliku da stekne dosta znanja o bartendingu. Iako ga za Katar vezuju lepe uspomene, rešio je da sreću potraži negde drugde. Ovog puta još dalje.
- Na nagovor jednog stalnog gosta potražio sam posao na Sejšelima i danas radim u jednom od najpoznatijih restorana, u kom je napravljen prvi "maj taj" koktel. Živim na najvećem od ukupno stotinak ostrva, koliko ih ovde ima, i tu sam već oko pola godine. Sam život na ostrvu je dosta ležerniji nego ono na šta sam navikao. Nigde se ne žuri, neretko se i kasni i sve ide nekim usporenijim tempom. Gradski prevoz je fascinantan, autobusi koji truckaju i previše podsećaju na "Ko to tamo peva". Umesto klime imaju male ventilatore koji rashlađuju i često su prozori od plastike. A s druge strane, tu su najlepše plaže na svetu - priča on, dok i sam uživa na plaži čekajući da mu počne smena na poslu.

A smene su popodnevne, od 16 sati do jedan iza ponoći. Sve vreme je na nogama, sprema koktele koji postoje na meniju, ali i one posebne, koje smišlja na licu mesta na oduševljenje gostiju. Kad je slobodan, ako nije na plaži onda je na treningu ili se posvećuje učenju o poslu kojim se bavi.

Ne gubite nadu

Drugim rečima, Igor živi život punim plućima. I nije potrebno mnogo da biste shvatili da je reč o čoveku koji je iskreno, onako iskonski srećan i zadovoljan svojim životom i onim što je postigao, što je prava retkost. Ali, on ne krije da nije sve oduvek bilo tako lepo.

- Pre dve godine sam mislio da sam najs**baniji čovek na svetu. Bio sam okružen namrštenim facama, nije me sramota da kažem da me je to ponekad dovodilo i do suza. Pio sam da bih sve zaboravio i čak sam pomišljao i da dignem ruku na sebe. Danas radim na jednoj od najpoželjinijh i najlepših destinacija na svetu, posao koji volim, bez ikakvih dugova, sa nekim uštekanim novcem, sa prilikom da napredujem i naučim mnogo, oko mene gomila pozitivnih ljudi, srećan i svaki dan se budim nasmejan od uva do uva! To je život i zato bih želeo svima da poručim da nikad ne odustaju! - iskren je Igor.

Svoju životnu priču i veliki uspeh rešio je da podeli ne radi slave ili da bi nekog učinio ljubomornim, već naprotiv - da ljudima svojim primerom pokaže da nikad ne treba gubiti nadu. Sve što je potrebno jesu upornost i želja za promenom.
- Pustite jurnjavu za velikom lovom, velikim kućama i luksuzom svuda oko sebe. Izgubićete mnogo više. Ja da sam jurio lovu ne bih odbio triput bolje plaćen posao na Bliskom Istoku samo da bih došao da vidim i živim u ovako prelepom mestu. I ne kajem se ni sekunde. Budite zadovoljni onim što imate, jer neko niti ima, niti je u prilici da vidi delić toga što su vama priuštili roditelji ili onoga što možete da zaradite - poručuje on, dodajući da ne misli za sebe da je poseban već su ga samo istrajnost i upornost dovele tu gde jeste.

Žal za kafanom

U Srbiju za sada ne planira da se vraća, osim na odmor. Želi još da putuje, uči i napreduje, a jednog dana bi voleo da otvori svoj bar. Međutim, neke stvari iz domovine mu i te kako nedostaju.
- Najviše mi fali porodica, sestra koja mi je najveći pokretač i roditelji koji su najveća podrška. Krug prijatelja, koji ima običaj da me iznenadi video pozivima iz kafane sa naručivanjem pesama da se osetim kao da sam tamo. Eto, fali mi i kafana. Mislim da niko ne zna da se provodi uz muziku kao što mi to znamo. Nedostaje mi srpska, tačnije mamina kuhinja: kajmak, Karađorđeva, srpski rostilj, sarma... Uh, kakvu sarmu moja baka sprema, sad mi polazi voda na usta! A nedostaju mi i naše devojke, nema lepših žena nego u Srbiji, potpisujem! - zaključuje Igor.

BIRO

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku.
NAŠ BIRO je portal o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji. 

Preporučene priče

Najlepša letnja priča: Obraduj prijateleje i osvoji nagrade!

Sreća pati hrabre: Od Požege do Abu Dabija

10 stvari koje naučiš po preseljenju u inostranstvo