Na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu posebnu pažnju ljubitelja pisane reči privukao je roman “Sunce u senci” autora Muamera Halilovića. Rođeni Prijepoljac koji je veći deo života proveo u Iranu i doktorirao na smeru islamska filozofija, utkao je kroz lik glavnog junaka Basira kako lične impresije iz ovog dela sveta, tako i sličnosti koje povezuju Istok i Zapad.

Kroz pitku, zanimljivu i misterioznu priču koja po stilu pisanja neodoljivo podseća na Mešu Selimovića, pisac je ponudio čitaocima pregršt istina sa kojima će se složiti pripadnici svih veroispovesti i čitaoci na svim meridijanima.

On je, takođe, otvorio pitanja koja teraju na razmišljanje:

Koliko smo se otuđili jedni od drugih?

Gde je i zašto nestala ljudskost?

Koliko stvarno znamo jedni o drugima?

Koliko istinski poznajemo sami sebe?

U razgovoru za Naš Biro Halilović otkriva šta ga je inspirisalo da napiše roman o poštenom i naizgled srećnom čoveku kojem jedan poziv menja život i daje odgovore na pitanja o iskušenjima, dilemama i samospoznaji.

Šta Vam je bila inspiracija da napišete roman „“Sunce u senci”“: lično preispitivanje ćutanja onda kada je trebalo da zagrmite ili kolektivna apatija prema očiglednoj nepravdi koju ravnodušno trpimo dok nam se duša urušava?

- Da budem iskren, bilo je tu svega pomalo. S jedne strane, želeo sam da na simboličan način predstavim sav nemir modernog čoveka, čoveka koji pod velikom invazijom materijalizma i humanističkih i sekularnih misli vapi za izgubljenom duhovnošću, a koji srećom još uvek nije potpuno ugušio svoju savest; čoveka koji još uvek čuje zov ljudskosti, zov svoje duše iz dubina sopstvenog postojanja, ali koji nije u stanju da razazna izvor tog zova pod plaštom posebne modernističke ideologije i stila života ili, kako bi Basir glavni junak u romanu rekao, zbog „buke materijalnosti i prašine koja se podiže iz njenih trulih tvorevina i koja muti naše umove, remeti naš sluh i ne dozvoljava nam da primetimo bilo šta što bi poticalo iz tanane istine od koje potičemo“.

Moderni čovek je postigao mnogo toga, ali rekao bih da je u tom procesu izgubio sebe, zaboravio je svoje korene i sve ono što bi trebalo da čini njegov identitet. Ovaj zaborav je nekada toliko duboko ukorenjen u njegovim mislima da on nije ni svestan toga, i ta nesvesnost u njemu stvara neku vrstu lažnog osećaja bezbrižnosti, smirenosti, zadovoljstva. Iz godine u godinu, on sve više veruje da je upravo to njegova zapečaćena sudbina, da je potrebno da bude čovek po meri svog novog društva, modernističkog sveta koji ga okružuje. Da bi se taj osećaj iskorenio, bilo je neophodno da se poljulja ono u šta je taj moderni čovek ubeđen, da se uništi taj lažni osećaj mira i spokoja u njemu, koji ga sigurno neće voditi ka blaženstvu. A kada se uništi lažni spokoj, stvaraju se strah i nemir. Sumnja počinje da zadire u dubine našega postojanja. Strah i nemir su verovatno osnovni pojmovi u ovom romanu. I verujem da je bilo i te kako potrebno da čitaoci osete taj strah, taj nemir. Jer dok se god osećamo sigurno i spokojno, dok god smo zadovoljni stanjem u kojem se nalazimo, male su mogućnosti da pokušamo da promenimo sebe i sve oko sebe.

S druge strane, cilj mi je bio da povežem ljudske duše sa svih strana sveta. Basir je iskusio život u raznim društvima, pa se zato vrlo često priseća svega onoga što je proživeo u različitim zemljama. Takva platforma mi je bila potrebna u ovom romanu, kako bih uspeo da povežem istočnu i zapadnu kulturnu baštinu. Mi se nalazimo na granicama tih baština, pa su nam obe nekako bliske. Granice postoje i među različitim kulturama. Ali kulturološke granice ne razdvajaju, one samo spajaju. Pa zato, upravo mi s ovih prostora možemo biti oni koji će pokušati da povežu i spoje te dve kulturne baštine.

Čitaoci će imati priliku da primete da je vrlo teško obuzdati Basirove misli i njegova misaona putovanja. Basir se suočava s čudnim okolnostima izvan sebe, ali istovremeno čitalac prati i celokupnu avanturu unutar njegovog bića, tako da nam se pruža prilika da uporedimo Istok i Zapad, tradiciju i modernizam, ali ujedno i svetove unutar i izvan čoveka. Rekao bih da je jedna od glavnih karakteristika romana “Sunce u senci” upravo ovaj višeslojni komparativni pristup razumevanju suštine čoveka.

Da li nas Vaš glavni junak Basir opominje ili samo podseća da je sreća stvar vlastitog izbora, osim ako je sami sebi ne oduzmemo?

- Kada posmatramo ljude oko sebe, primećujemo da sreća ne može biti objektivna pojava. Dve osobe koje žive u veoma sličnim okolnostima nisu podjednako srećne. Istorija je videla mnogo nesrećnih kraljeva i srećnih siromaha, što pokazuje da sreća samo jednim malim delom zavisi od svih okolnosti koje nas okružuju. Sreća svakog čoveka direktno je povezana s nivoom njegove svesti, njegovih poimanja. Sreću je potrebno iskusiti, a da bismo je iskusili neophodno je da svoj um i svoju dušu pripremimo za to. Sreća se ne pronalazi, ona se stvara i postiže. Svako od nas svojim delima stvara nove mogućnosti iskustva sreće. Oni širokih grudi i duha osećaće veću sreću, ma u kakvom stanju se nalazili. A oni uskogrudi i bezdušni biće nesrećni, ma koliko bogati i naizgled bezbrižni bili.

Ova nehotična potraga za srećom i srećnim životom, u slučaju Basira, manifestuje se postepeno. On je najpre imao iluziju srećnog života.Bio je dovoljan jedan udarac, jedan snažni potres da se ta sreća iz korena poljulja, da se zatalasaju svi oni naizgled mirni trenuci u njegovom životu. Ali nakon velike borbe i povratka sebi, Basir uspeva da iskusi čar istinske sreće; a pošto je istinska, ona je neuništiva, nju ništa ne može poljuljati. I upravo zato, on na samom kraju romana ističe da će „možda jednoga dana upaliti svoj računar i ponovo dobiti novo misteriozno elektronsko pismo, koje ga je nekada toliko plašilo, da će možda u njemu pročitati nove čudne poruke, nove signale, nove zahteve, nove molbe, ali da ga ništa od toga više neće opteretiti, uznemiriti, rasrditi, iznervirati, potresti, i da će se samo smireno nasmešiti.“ Čak ga ni smrt više neće plašiti, jer je iskusio istinsku sreću samospoznaje.

Kroz Basirovu priču čitalac može da prepozna koliko smo se otuđili, kako zanemarujemo porodicu, koliko nam je sve ono što je nekada bilo nenormalno danas postalo normalno i prihvatljivo. Ima li nade da ćemo “vratiti točak unazad”? Ili, ipak, strahujete da čovečanstvo neumoljivo srlja ka dnu?

- Kažu da je nada ono što u čoveku poslednje umire, u svim situacijama i svim okolnostima. Čovek je intelektualno biće, to je ono što ga prvenstveno odvaja od drugih živih bića. On sprovodi svoja dela nakon toga što ih je prethodno pojmio, svesno ili nesvesno. On je glavni faktor koji odlučuje o svom životu i o životu svoga društva. Prima uticaje, naravno, ali ipak svojevoljno odlučuje. Jer društvo nije, kako neki misle, reka sudbine koja će teći sama po sebi, koja sa sobom nosi sve lepote ali i greške i zablude prošlosti zajedno s olupinama svih filozofija, ma kakve one bile. Naprotiv, društvo je ono što stvaraju njegovi članovi, i što je moguće uz manji ili veći napor promeniti ili usmeriti. Zato verujem da uvek ima nade. Ali nije potrebno da „vraćamo točak unazad“.

Ideja romana “Sunce u senci”‎nije to da se vrate neka stara dobra vremena. Takva „dobra prošlost“ je samo iluzija onih koji žele da pobegnu od sadašnjosti i da se prikriju u predsoblje neke zamišljene prošlosti, koja nikada nije bila savršena. Vremena će uvek biti dobra ako ljudi budu ljudi. “Sunce u senci” nastoji da pokaže da svaki čovek u dubinama svog postojanja krije svetlost, krije sunce. Poznati iranski lirski pesnik iz XIV veka Hafiz Širazi u jednom od svojih stihova govori o tome kako pronaći svetlost u životu, kako se vratiti Bogu. Tu svoju pesmu o izgubljenoj svetlosti, on završava sledećim stihom:

Između čoveka i Boga nema zastora,

Ti si, o čoveče, sebi zastor, skloni se!

Pogrešno poimanje suštine čoveka jeste upravo ta prepreka na putu savršenstva i blaženstva. I upravo to je verovatno glavna poruka ovoga romana. Svako od nas svetlost svoga života treba da potraži upravo u onome što zaista jeste – u svojoj ljudskosti. Pa zato, nada uvek postoji, jer je ona satkana u srži samoga čoveka. Čovek može da je zatrpa, ali ne i da je uništi. Možda će otkrivanje te ljudskosti u nama biti veoma teško, pa čak i bolno. Ali neophodno je da svako prođe kroz taj proces. Ovaj roman nas ohrabruje da se trgnemo, da preispitamo svoje misli, svoja dela i svoj život. Ovakvi potresi su i te kako potrebni u životu svakoga od nas.

Kroz mnoge rečenice u romanu ste hirurški precizno opisali i definisali dubinu ljudskih preispitivanja u ovim smutnim vremenima. Kako pronaći sunce koje stoji u senci svakoga od nas?

- Roman “Sunce u senci” ima jednu veoma važnu misiju – da stvori nova pitanja u mislima i duši svojih čitalaca. U njemu se gdekada pojavljuju i odgovori, to ne krijem, ali ipak ono što mi je kao piscu bilo najvažnije jeste to da se kristalno jasno pojave nova pitanja. Jer ako ne osetimo pitanja s kojima se naše biće suočava, apsurdno i nelogično je očekivati da krenemo ka odgovorima. Potrebno je da se probudimo iz ovoga sna, da zabrinuto pogledamo u svoju budućnost, u budućnost svoje dece i svih kasnijih generacija, ali ne samo u materijalnom smislu, već u identitetskom; u onu večnu budućnost koja neminovno čeka svakog od nas, a čiju strukturu ćemo stvoriti sami mi, svojim mislima, svojim idejama, svojim idealima, i svojim životima. 

Čovek je, kao što bi i Tolstoj rekao, riznica carstva božjeg. On, bez ikakve sumnje, u sebi krije veliku svetlost, sunce blistavo. Potrebno je da se najpre usmerimo prema tom suncu, kako bismo mogli da ga otkrijemo i pronađemo, i kako bismo mu dozvolili da obasja naše živote i naša društva. Jer ako to ne učinimo, shvatićemo, kao što i u romanu piše, „da život ume da piše neverovatno tužne i potresne priče, na stranicama od stakla, mastilom kiše, anđeoskom rukom“.

BIRO

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Preporučene priče

Podvig srpskog avijatičara: Novi let za istoriju!

Istinita priča o ljubavi koja će vam ugrejati dušu

Spremite maramice: Ovako izgledaju odlasci iz domovine