Liban je mala zemlja smeštena na istočnoj obali Sredozemnog mora, na uskom pojasu između morske obale i sirijske pustinje na istoku. Mala samo po površini, budući da njen značaj, kao i raznolikosti koje ova zemlja nudi, uveliko nadmašuju njenu veličinu i geografsko prostranstvo.

Geografski, prostor Libana je spoj brojnih kontrasta, kompozitno poređanih, nalik na boje nacionalne zastave. Krajnji zapad obuhvata morsku obalu sa prelepim peskovitim plažama, koja se u dužini od preko 200 kilometara pruža od severa ka jugu, od sirijske do izraelske granice. Sa desne strane u nastavku na sredozemni pojas gordo se uzdižu obronci planinskog venca Liban, po kom je zemlja i dobila naziv. On, uzgred, potiče od stare aramejske reči "laban", što označava belu boju, i zapravo je opisivao uvek snežne vrhove ovog planinskog venca.

Liban razdvaja Sredozemnu obalu od doline reke Bekaa, najveće ravnice i žitnice Libana. Na nju se nadovezuje planinski venac Antiliban, koji predstavlja istočnu granicu zemlje, iza koje počinje sirijska pustinja. Zapadnu granicu Libana čini obala Sredozemnog mora, na severu i istoku graniči se sa Sirijom, dok se na jugu graniči sa Izraelom.

Demografski, Liban je spoj još većih kontrasta i raznolikosti, raspršenih na malom prostoru, naseljenom od davnina. Današnja demografska slika ne bi mogla da bude jasna ukoliko se ne vratimo u duboku prošlost kada je ovaj prostor naseljavao narod Hanaana, kako su sebe nazivali, kako ih prepoznaje i Stari zavet. Nama su poznatiji pod imenom Feničani, kako su ih Grci nazivali. Bio je to narod semitskog porekla, vičan pomorstvu i trgovini, koji se otisnuo u daleka prostranstva van svoje matice, i naselio obale severne Afrike i krajnjeg zapadnog Sredozemlja, šireći svoju kulturu i uticaj. Čuveni su bili po proizvodnji purpurne tkanine, po kojoj su im Grci i dali ime, kao i po proizvodnji nakita i predmeta od stakla.

Nažalost, očuvano je izuzetno malo pisanih tragova njihove kulture, dok su materijalni veoma slabo istraženi. Najviše o njima saznajemo na osnovu ostataka njihovih kolonija, od kojih je najpoznatija bila Kartagina, koju su razorili Rimljani. Daleko od toga da na prostoru Libana nije bilo važnih gradskih centara – naprotiv: gradovi Tir, Sidon, Biblos i drugi bili su pravi megapolisi svog vremena i uvek željena meta svakog osvajača. Međutim, ovi gradovi su naseljeni u kontinuitetu, tako da je njihovo istraživanje skopčano pre svega sa fizičkim preprekama. Naročito je to izraženo u slučaju Biblosa, na kom danas počiva višemilionska prestonica Libana, Bejrut.

Prostorom Libana u II veku stare ere zagospodarili su Rimljani, čija se kultura tu zadržala sve do VII veka nove ere, mešajući se sa helenističkom kulturom, koju su tu zatekli. Raspadom Rimskog carstva, prostor Libana pripao je njegovom istočnom delu, i već je uveliko bio pod uticajem hrišćanstva. Otimanje Vizantinaca i Persijanaca za ovaj prostor prekinuće dolazak Arabljana, i još važnije, širenje islama koje tada počinje.

Ne samo u VII veku, već sedam narednih vekova, današnji Liban postaće poprište najvećih sukoba vođenih u ime religije, poznatih pod imenom Krstaški ratovi. I tada, u srednjem veku, Evropljani koji su dolazili radi rata, rado su ostajali da žive na ovom prostoru, koji je po mnogim segmentima bio daleko napredniji civilizacijski u odnosu na delove iz kojih su oni dolazili. Krstaški ratovi su prestali, a ovaj prostor doživeo kratak predah kada je težište trgovine i pomorstva preneto sa Sredozemlja na Atlanski okean. Tada Liban dolazi pod vlast Osmanskog carstva, koje će ovim prostorom gospodariti ravno četiri veka, do završetka Prvog svetskog rata. Tada je pet provincija, od kojih se Liban i danas sastoji, povereno na vojnu upravu Francuskoj, što će ostati sve do konačne nezavisnosti Libana. Na mnogo načina, ona je ostavila dosta pozitivnog uticaja, čak i na uređenje Libana danas.

Usled svih političkih i verskih zbivanja i previranja koja su se u prošlosti odvijala, Liban je danas heterogena celina, kako u etničkom tako i u verskom pogledu. Poslednji popis stanovništva obavili su Francuzi u 20.veku, pa se danas može reći da oko 70% stanovništva Libana čine muslimani, dok su 30% hrišćani. Tu podele svakako ne prestaju, jer se muslimani dele na sunite i šiite, a šiiti opet na Hezbolahe i na Amale. Hrišćani se dele na pravoslavce, katolike i Maronite, tradicionalnu versku grupaciju koja predstavlja i posebnu zajednicu. Takođe, brojna je i zajednica Alavita, kao i mnoštvo drugih manjih zajednica. Francuska uprava je u tom pogledu bila dragocena, jer je stvorila koheziju i jedinstvo koje je bilo potrebno da bi ovako šarolik prostor uspešno funkcionisao, što danas jeste slučaj. Mada je zemlja prošla kroz krvavi građanski rat, njena budućnost kao celine nije dovedena u pitanje.

Prestonica Bejrut je slika u malom čitave zemlje. Bejrut predstavlja jednu od šest pokrajina, po površini ubedljivo najmanju, ali u kojoj živi oko dva miliona stanovnika, od skoro pet miliona koliko ih živi na prostoru Libana. Bejrut je savršeni spoj tradicionalne orijentalne arhitekture, starih koloritnih građevina i savremene arhitekture, nastale u duhu modernizacije. Spoj tradicionalnog i modernog se može videti na svakom koraku na ulici, i u svakodnevnom životu - od muškaraca i žena obučenih tradicionalno, pa do sasvim savremeno odevenih.

Interesantna slika su i brojni automobili koji se mogu videti na ulicama Bejruta, među kojima dominiraju modeli evropskih i američkih proizvođača. Ulice su veoma žive, naročito bazari, a palme kojih u gradu ima jako puno odaju utisak prave oaze. Ipak, duh prošlih vremena i građanskog rata još ostavlja trag u vidu podele na zapadni muslimanski i istočni hrišćanski deo grada. Vremenom će i ona iščeznuti, jer Liban je uspevao da preživi i daleko nezgodnija vremena i da ponovo izraste, kao i njegov simbol - stablo kedra.

Za Liban se s pravom može reći da predstavlja pravi primer demokratije i dobrog modela zajedničkog života, imajući u vidu sve njegove raznolikosti. Zemlja funkcioniše na osnovu dogovora lidera svih verskih i etničkih zajednica, i postoji unapred određeno pravilo iz koje se bira predsednik, iz koje premijer, iz koje predsednik pokrajine ili opštine. I taj dogovor dugo i uspešno funkcioniše. Libanci i na tome mogu da budu zahvalni francuskoj upravi, jer je kao faktor jedinstva uz arapski danas i francuski zvanični jezik. Takođe, libanska nacija je veoma dobro obrazovana, a pored brojnih univerziteta veoma je značajan Američki univerzitet u Bejrutu.

Značaj Libana nemerljivo prevazilazi njegovu malu površinu. Liban je predstavljao i predstavlja prostor na kom su se najdirektnije susretale kulture i civilizacije i na kojima se lomio njihov uticaj, a ovaj prostor ga upijao i očuvao. On predstavlja kapiju kroz koju se ulazi u arapski svet, kao i "ključ" istočnog dela Sredozemlja. Ova mala zemlja predstavlja istinsku oazu prosperiteta i tolerancije.

Ponos svakog Libanca danas je da u svojoj bašti ima zasađeno bar jedno stablo kedra. U prošlosti ih je bilo u izobilju, ali je vremenom broj njihovih šuma drastično umanjen. I Liban se danas nakon brojnih izazova obnavlja baš kao i njegov simbol, ponosni simbol egzotične oaze koju su vreme i bogata istorija učinili još poželjnijom.

Bojan Tomić

NAŠ BIRO je portal  o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku!

Preporučujemo:

Istorijska razglednica Damaska: Grad-dragulj koji će opet zablistati

Ovde snovi postaju stvarnost: Upoznajte Bliski Istok

Priče i iskustva na Bliskom Istoku: Konektujte se korisno