“Poput nekog starog kopača zlata, moraš se pomiriti sa tim da treba iskopati mnogo peska iz kog ćeš posle strpljivo isprati nekoliko sićušnih komadića zlata.”

Tako bih, u najkraćem, mogla da opišem zahtevan posao svih roditelja u UAE – pronalazak dadilje.

Početnička sreća

Par meseci uživanja sa unucima proletelo je kao i naša mogućnost za “hvatanje krivina”. Došlo je vreme da se ozbiljno pozabavimo ulogom roditelja. Uprkos mnogim “konstruktivnim” kritikama upućenim našim roditeljima, bebe su u proteklom periodu najviše (i najbolje) spavale u naručju. Zahvaljujući tome što su oni uživali nunkajući svoje tada lagane unuke, mi ćemo u narednim mesecima raditi na jačanju bicepsa, tricepsa(ili u gorem slučaju povećanju devijacije kičme) nosajući sada značajno ojačale momke. Da li će i dadilja biti voljna da krivi kičmu zarad tuđe dece, veliko je pitanje.

Sa prvim detetom smo dadilju zaposlili par nedelja pre odlaska bake u cilju što boljeg prilagođavanja. Imali smo veliku sreću da nam se na oglas javi žena koja je već radila u jednoj našoj porodici, pa smo mogli lako da dobijemo preporuke. Bez obzira na to, prvi dan odlaska na posao je noćna mora. Samo razmišljate o tome kako ostavljate svoje nejako dete na milost i nemilost nekoj dadilji...

“Pravilni” načini za odgajanje dece

Kada živite u multikulturalnoj sredini kao što je Dubai, uvidite da postoji mnogo “pravilnih” načina za odgajanje dece. Na primer - naš famozni široki povoj; ukoliko ga ne stavljate, u Srbiji vas smatraju ludom majkom koja ne brine o kukovima svog deteta. Ovde mi je prvo trebalo 15 minuta da objasnim šta je to širok povoj, pa da pokušam da nađem objašnjenje šta to on radi, da bih na kraju shvatila da se doktorka pita da nisam neka Boratova rođaka koja je nedavno sišla sa planine. Po toj teoriji bi ostatak planete trebalo da bude kljakav i krivonog, svi osim nas sa širokim povojem (zahvaljujući kom takođe mi, žene, imamo zanosne kukove)… Elem, to me je navelo na razmišljanje da ako se u našim krajevima recimo tako nešto smatra normalnim, ko zna šta je normalno na Filipinima, Šri Lanki ili Indiji.

Trudila sam se svim snagama da i najbanalnije stvari objasnim svojoj dadilji da ne bi došlo do nesporazuma. Recimo, kod njih je normalno da već od osmog meseca stavljaju bebu da stoji i tako joj jačaju noge, u cilju što ranijeg prohodavanja?! Znači, neophodno je dati jasne instrukcije o do’s and don’ts.

Ako imate sreće, ta dadilja će ostati sa vama bar nekoliko godina i život će vam biti lakši. Ovde se podrazumeva da one obavljaju i kućne poslove, pa vas neće sačekati neopeglan veš kada dođete sa posla. A ako imate još više sreće, onda ćete morati da nađete još jednu dadilju, jer postoji nepisano pravilo da porodica sa troje dece mora da ima - dve dadilje.

Ista muka – drugi put

Bila sam u zabludi da će potraga za drugom dadiljom biti jednostavnija, makar zbog činjenice da imamo već jednu pouzdanu, a druga “treba samo da je prati”. To je toliko stresan proces da krenete da se preispitujete da li postoji neko drugo rešenje.

Možda je bolje da se ne vraćam na posao? Ovde je život veoma skup, neophodne su dve plate, ta opcija otpada.

Da li imam neku sestru od tetkine zaove koja bi mogla da dođe na par meseci, jer članovi uže porodice nisu u mogućnosti? Jedva poznajem članove uže rodbine, za ostale znam samo zahvaljujući Facebooku.

Da li da prevremeno penzionišem roditelje da bi došli da mi pomognu? Ni to nije opcija, jer nismo jedini članovi porodice kojima je pomoć neophodna. Kako god se okreneš zadnjica je pozadi, tj. dođješ do istog zaključka: moramo nekako da nađemo dadilju.

Onda kreće niz “trial and error” dadilja, dok se naša ćera bez greške mršti svakoj od njih. Počevši od intervjua, koji mnoge zakažu ali se retko pojave (čak se i izgube na putu od ulaza u zgradu do stana???), do neuspešnih probnih perioda. Jedna od njih očigledno nikad nije slušala Olivera Mandića, pa ne zna šta znači “ljuljaj me nežno, fino, polako” već izgleda kao da ubacuje bebe u centrifugu. Druga kao da je došla u samoposlugu, pa se po potrebi posluži mojom kozmetikom ili parama iz mog novčanika. Dolazak na vreme nije baš popularan (obradujete se kada samo kasne, jer to znači da su ipak došle), čim im neko ponudi više para odlepršaju i tako redom. Sve dok se ne pojavi neka koja ispunjava tri osnovna uslova: da je dobra sa decom, da dolazi na posao redovno i ne uzima ono što nije njeno, sve je ostalo nebitno.

Onda se, nakon silnih promašaja, pojave dve koje stvarno žele da rade. Tada treba biti pametan (ili vidovit) i proceniti koja od njih dve “stvarno” želi da radi, da ne bi bilo kajanja kasnije.

A sada – uživanje!

Da li ste napravili pravi izbor možete da saznate tek nakon par meseci rada, kada više ne budete imali grč u stomaku pri odlasku na posao. To je znak da imate poverenja u nju i tek onda možete da se opustite i uživate. Svi kućni poslovi će biti završeni dok dođete sa posla, pa možete da se posvetite deci i sebi.

Ovde je, inače, sve uređeno tako da morate samo da idete na posao i trošite zarađene pare. Prodavnice, pa čak i apoteke, isporučuju proizvode na kuću. Mnogobrojni restorani su tu ako niste raspoloženi da kuvate. Dadilje su tu da brinu o deci i kući. Vama preostaje samo da delite zadatke i “odrešite kesu”.

Zvuči kao život u raju? Glavno pitanje je kako se pobrinuti da “kesa” bude uvek dovoljno puna za rajske troškove koji rastu iz godine u godinu...

G.N.

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Preporučujemo:

Školovanje u Dubaiju: Učenje je lako, ali skupo

Moja arapska avantura: Od odmora do posla

Emirati - vaša nova adresa: Koliko vam para treba za normalan život?