Od 2011. Snežana Radojičić putuje biciklom po svetu. Iskustva stečena na tim putovanjima deli kroz knjige koje predstavljaju riznice ličnih impresija, ali i korisnih saveta za one koji bi želeli da „zavrte pedale“ i krenu u upoznavanje sveta.

Ove godine Radojičićeva je na dvotočkašu posetila Severnu Koreju. O tome da tamo makar provoza bicikl razmišljala je još od 2012, ali je morala da sačeka pogodan trenutak kada će joj finansijska situacija dozvoliti upuštanje u ovu avanturu.

O putovanju kroz zemlju Kim Džong Una napisala je knjigu „Severna Koreja - putovanje po zemlji Kim Džong Una“, koju je objavila kao autorsko izdanje. Od jesenas, Snežana promoviše svoje najnovije književno čedo na tribinama po ex-Yu. Izuzetno zanimljivo štivo na gotovo 300 stranica bogato je opremljeno fotografijama; ima ih skoro četiri stotine, a na mnogima od njih uhvaćeni su i delići života „običnog sveta“ u državi koja se smatra „drugom planetom“. Tribine koje je Snežana do sada održala širom Srbije, Hrvatske, Bosne i Crne Gore naišle su na odličan prijem, jer su vrlo dinamične, sa puno snimaka iz ove azijske zemlje i interesantnih priča koje se mogu naći i u knjizi.

- Ukoliko niste novinar, u Severnu Koreju ne možete otići individualno, već samo preko turističke agencije – kaže Snežana Radojičić. – Inostrane agencije sarađuju sa severnokorejskim agencijama, a cena aranžmana je za naše pojmove prilično visoka, po nekoliko stotina eura dnevno. Moja sedmodnevna "biciklistička" tura koštala je oko 2.000 eura. Kako sam prošle i ove godine radila kao nastavnik engleskog u Kini, mogla sam da uštedim novac i priuštim sebi odlazak u zemlju koju prate brojne kontraverze.

Vizu je, kaže, dobila brzo i lako. Jedino što je prećutala prilikom popunjavanja formulara jeste da ima svoj blog, jer nije bila sigurna da li bi zbog činjenice da objavljuje reportaže na internetu mogla da bude odbijena. Viza nije u obliku nalepnice u pasošu, već je reč o zasebnoj knjižici. U nju se stavlja ulazni i kasnije izlazni pečat. Po završetku ture, kartončić ostaje na pasoškoj kontroli – tako u vašem pasošu nema dokaza da ste ikada posetili Severnu Koreju.

- Kao turista, u Koreji ne možete da se krećete bez pratnje vodiča. Reč je o obučenim turističkim vodičima, koji odlično govore engleski i koji su veoma obrazovani. Ne o nekakvim agentima. Međutim, u Severnoj Koreji postoji koncept ’songun’ (military first) koji označava to da su svi Severnokorejci pre svega vojnici svoje zemlje, čija je prva dužnost njena odbrana - kaže Snežana.

Od 23. do 29. maja, koliko je boravila u Severnoj Koreji, bila je u maloj grupi; pored nje bilo je još dvoje turista, dvojica korejskih vodiča i jedan Australijanac, vodič agencije preko koje je putovala.

Ipak, to nije bila klasična biciklistička tura, na kakve je Snežana navikla. Sa svojim saputnicima nije spavala u šatoru već u hotelima sa pet zvezdica (po tamošnjoj kategorizaciji), ali je, tvrdi, iskustvo koje je stekla na putovanju neprocenjivo:

- Glavni motiv za odlazak u Severnu Koreju bio je da upoznam tu zemlju i da kao pisac pronađem novu inspiraciju. Mnogi ne znaju koliko je bila velika i napredna srednjovekovna Koreja u vreme Koryo kraljevstva. Jedno od najfascinantnijih otkrića za mene je činjenica da su u konfućijasnkim manastirima znali za štampanje knjiga pokretnim metalnim slovima najmanje dvesta godina pre Gutenberga.  

Pre polaska na put dobila je spisak pravila od turističke agencije kako ne bi napravila neki prekršaj tokom boravka. I zaista, kaže, ukoliko poštujete pravila, neće vam se dogoditi ništa loše.

- Vodiči su izuzetno prijatni, prijateljski su nastrojeni prema turistima – objašnjava Radojičićeva.

A pravila kojih se moraju pridržavati svi koji dođu u Severnu Koreju ima nekoliko. Nije dozvoljeno napuštati hotel bez pratnje vodiča. Nije preporučljivo unositi bilo kakve knjige i, primera radi, generalno nije dozvoljeno da fotografišete ljude bez njihove saglasnosti, ali ukoliko želite da ih slikate, vodič će ih u vaše ime pitati za dozvolu. Takođe, generalno nije dozvoljeno da fotografišete ljude u uniformama, ali ima situacija i mesta, kao na demilitarizovanoj zoni, uz granicu sa Južnom Korejom, gde će vam sami vojnici ljubazno ponuditi da se slikate sa njima.

Posebna pravila odnose se na fotografisanje slika, bilborda, spomenika velikih vođa.

- Morate da ih ukadrirate u punoj veličini, frontalno, ne smeju da budu zaklonjeni nečijom figurom ili da im isečete deo tela, pa makar to bio i vrh cipele. Ukoliko vam se to desi, a vodiči vide, ljubazno će vas zamoliti da takvu fotografiju obrišete. Na isti način će vam se obratiti i ako odlučite da fotografišete siromašna sela; naime, Severna Koreja jako drži do svog dostojanstva i ne želi da slika o njoj u svetu bude prikazana drugačijom od one kakvu oni sami žele da pošalju. Najzad, morate strogo da vodite računa o načinu na koji ćete presaviti novine sa likom Kim Džong Una; ako novine presavijete na njegovoj fotografiji, to će se smatrati nepoštovanjem, a u izvesnim  slučajevima može biti tretirano i kao težak antidržavni čin.

Kult ličnosti u ovoj zemlji je i dalje veoma jak. Svi lideri imaju uz svoja imena stalne epitete i Korejci nikad ne izgovaraju samo ime svojih vođa, već uvek pre imena navode i neki od njegoih epiteta. Tako je Kim Il Sung otac nacije, doživotni predsednik, veliki lider; Kim Džong Il je voljeni lider, a sadašnji vođa Kim Džong Un je potpredsednik. Zanimljivo je da mnogi građani Severne Koreje ne znaju koliko on godina ima.

Svi se klanjaju statuama vođa, a ispred nekih spomenika i turisti su pozvani da na taj način odaju počast. Postoje brojne fraze koje su deo političkog rečnika, pa se, recimo, prilikom pominjanja Amerike uvek navodi „američki imperijalistički agresor". 

Svi punoletni građani Severne Koreje moraju da nose značke na reverima. Oni koji su hijerarhijski visoko pozicionirani nose značku na kojoj se nalaze dvojica lidera, dok obični građani nose značku sa likom jednog vođe. Postoji dvadesetak tipova znački i one zapravo otkrivaju stalež onih koji ih nose. Inače, nošenje značke je dokaz da su lideri Severne Koreje stalno uz svoje građane, dok su građani uvek svim srcem uz svoje vođe.

Do običnih ljudi je, kaže Snežana, teško doći. Možete ih videti na ulicama, tihi su i nenametljivi, ali ne i preterano raspoloženi za razgovor.

- Garderoba građana Severne Koreje umnogome se razlikuje od zapadnjačke – otkriva Radojičićeva. – Oni ne nose ni majice, ni džins; većinu stvari sami proizvode, nešto uvoze iz Kine, a dobijaju i po jedan komplet odeće za svaku sezonu. Uredni su, a u trendu je armi stajl. Muškarci nose pantalone i košulje, a žene suknje i košulje i cipele sa udobnom stabilnom potpeticom. Jedina privatna imovina su bicikli, kao i automobili; ali, automobila nema puno, jer ih voze samo pripadnici najvišeg staleža. Ono što će svaki turista primetiti su uredne fasade koje stanovnici Severne Koreje kreče svakog aprila. Takođe, svi dobijaju stanove ili kuće. U vreme setve i žetve svi stariji od 15 godina po sedam dana odlaze u polje.

Kao i u većini azijskih zemalja, i u Severnoj Koreji ne postoji individualizam, sve je kolektivno. Ono što se Snežani dopalo je činjenica da mnogo polažu na školstvo; mnogi posle posla odlaze u Narodnu čitaonicu da se dodatno obrazuju

S obzirom na to da je rođena u SFRJ gde je takođe vladao kult vođe, Snežani je donekle pomoglo da razume pravila koja vladaju u Severnoj Koreji.

- Bila sam Titov pionir, išla sam na radne akcije i htela da budem Tito kad porastem – priseća se Radojičićeva. - Ali, život u staroj Jugoslaviji i život u Severnoj Koreji se ipak razlikuju i ne bi ih trebalo poistovećivati. Ne bih mogla da živim u Severnoj Koreji, jer sam individualac i teško bih se privikla na bilo koji sistem.

Po završetku promotivnih tribina po regionu i Evropi, Snežana će se, najavljuje, pauzirati neko vreme kako bi napisala putopis o Japanu, zemlji koja joj je najomiljenija. Trebalo bi da s pisanjem završi do proleća, a tada planira pešačenje hodočasničkom rutom Kamino de Santjago u Španiji, u dužini od 800 (+100) kilometara.

- Osimišljavam akciju pod nazivom „Milion koraka za dečija svratišta“ – u 800 km staje otprilike toliko koraka, a namera je da se tokom mog hodanja sakupi milion dinara za pomoć dečijim svratištima. Imamo ih tri, dva u Beogradu i jedno u Novom Sadu, a namenjena su deci ulice, koja nemaju dom. Ako neko zna kako izgleda živeti napolju, smrzavati se, kisnuti, biti izložen vetrometini..., onda sam to ja. Nadam se da će publicitet koji sam dobila u javnosti pomoći da ova akcija bude uspešna. Nakon toga, planiram da pređem u Latinsku Ameriku i započnem višegodišnje bicikliranje od Patagonije od Aljaske.

BIRO

Foto: Privatna arhiva

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Preporučene priče

Dr Nele: Nismo bili u stanju da sačuvamo naše dvorište

DUBAI KAO HOLIVUD: Policajci na letećim motociklima (VIDEO)

Podvig srpskog avijatičara: Novi let za istoriju!