Ako ćemo o prirodnim lepotama, mi bar znamo kako izgledaju. Tamo odakle smo došli "kipe" na sve strane! Pitanje je samo imamo li „oko“ za njih i da li ih primećujemo, ili se kao Ćopićev Pepo Bandić iščuđavamo kako to „pjesma ptica“ može biti nešto lepo.

Ako ćemo o Emiratima, lepote koje ovde ostavljaju bez daha ne bismo mogli da svrstamo u prirodne. Sve ono što je najveće, najbrže, najviše i sve ostalo „naj“ po čemu su Emirati najpoznatiji,  uglavnom je delo ljudskih ruku.

Osim jednog.

Pustinje.

Ona je zadivljujuća, zastrašujuća i mistična u isto vreme. Pustinja je oduvek bila mesto gde se čovek vraćao sebi, ili Bogu. Mnogi veliki duhovni učitelji imali su svoj „pustinjski period“. Zašto je pustinja tako privlačna, tako moćna?

Svaki put kada se upoznamo sa nekom novom kulturom, poželimo da vidimo nešto autentično, karakteristično samo za to mesto. Dolaskom na Bliski Istok mnogi će imati želju da zavire u prošlost ljudi koji žive ovde i da odškrinu vrata jednog sasvim drugačijeg sveta. Znajući za ovu želju novopridošlih, domišljati domaćini su ponudili kratko putovanje pustinjom, poznato kao pustinjski safari, pružajući  mogućnost da se gosti upoznaju sa delom njihove kulture, ili bar iluzijom o njoj, na zabavan i originalan način. Iako su opcije za safari razne, ipak uključuju neke zajedničke elemente, a gostima - posebno onima koji se sa pustinjom susreću po prvi put - obećavaju nezaboravno provedeno vreme i iskustvo za pamćenje.

Vrtoglava vožnja po dinama

Pesak k’o pesak, rekao bi čovek, šta tu ima da bude posebno?! Ali kada se nakon bledo sivog tepiha na koji je prosuto malo okera počnu javljati nežni obrisi narandžastih dina čije je zmijolike šare crtao vetar, pogled se odjednom lepi za prizor. Počinje Big Red, jedno od onih mesta u koje čovek može da se zaljubi između dva treptaja oka.

I dok pogledom premeravate prostranstvo ispred vas, završavaju se pripreme za vožnju koja sledi. Prvi automobil u nizu, verovatno sa najiskusnijim vozačem kreće u osvajanje, a ostali ga slede prateći trag guma. Posmatrajući vozilo ispred, koje se snažno zaleće na sledeću dinu potpuno čistu i bez tragova, zapita se čovek kako taj vozač zna koliko je dina na koju se penje strma sa druge strane i kako je moguće da se vozilo tako nakrivljeno ne prevrne?! Ali - ne prevrne se! Samo se zajuri na sledeći crveni breg, pa opet, i opet, i opet…, dok pesak istiskivan točkovima pršti na sve strane. Onda će se malena kolona zaustaviti na mestu zgodnom za spuštanje na snowboardu, pa će dobrovoljci imati priliku da  se umesto utabanom snežnom stazom spuste niz vreli pesak. Za još malo adrenalina!

Mirniji deo safarija kreće sa zalaskom sunca koji se čeka u pustinji. Još jedan trenutak koji može da se upiše u poeziju, dok se žutonarandžasta lopta lagano spušta na ustalasani pesak, od koga kao da je pozajmila malo boje.  Sa prvim sumrakom ekipa kreće u kamp, u kom se vrše poslednje pripreme za dolazak radoznalih gostiju.

Selo u pustinji

Smešten u pustinji kao kakvo nomadsko naselje, kamp je uređen tako da je u centru postavljena pozornica, a oko nje niski stolovi sa jastucima za sedenje, dok su šatori i kolibe raspoređeni po obodu. Svaki od njih nudi nešto drugo: od arapske kafe, preko slatkih krofnica, do alkoholnih pića koja se ovde mogu kupiti. Ko želi da sazna kako izgleda jahati kamilu, može da proba.

Žene imaju priliku da kožu ukrase kanom. Zanimljivo je pratiti brze pokrete mlade žene u abaji koja bez ikakvog šablona, onako iz glave, iscrtava jedinstvenu šaru savršenog oblika. Nanetu pastu sa kanom posipa svetlucavim prahom, pa se na sve strane po kampu mogu videti devojke i žene čije ruke ili gležnjevi bljeskaju orijentalnim šarama. Pasta će se za sat vremena osušiti, a kada se višak ukloni, na koži će crtež boje kafe potrajati i duže od nedelju dana.

Uskoro je spremna večera i svako zauzima svoje mesto za stolom oko pozornice, da u miru, uz ukusnu hranu, uživa u programu koji sledi.

Ples u bojama

Tanoura ples je jedna od glavnih atrakcija na safariju, i to sa razlogom. Ples potiče iz 13. veka, od dobro znanog persijskog pesnika, pravnika, teologa, učitelja i sufijskog mistika Rumija. Predstavljao je kontemplativnu praksu u kojoj se povezuju nebo i zemlja, Bog i čovek, a sam plesač koji kasnije postaje poznat kao vrteći derviš, neprestano se vrteći uz muziku, pada u trans. Suknja koja se tokom plesa razdvaja na slojeve predstavlja postupno oslobađanje čoveka od zemaljskih potreba i dosezanje stepena potpune predaje Bogu. Uskoro se ova duhovna praksa seli u Egipat, a tokom vekova postaje prepoznatljivi deo egipatskog folklora i tradicije. Ples kakav mi imamo priliku da gledamo je tu da nas zabavi, ali pleni svojom lepotom i utiskom koji ostavlja kod posmatrača.

I dok vam nakon plesa, tokom pauze, još uvek šarenilo igra pred očima, na scenu stupa trbušna plesačica. Vrlo brz prelazak sa duhovnog na puteno stekao bi se utisak, jer mi trbušni ples posmatramo kao čin zavođenja, na radost i zadovoljstvo muškog dela publike. Da se trbušni ples doživljava na ovaj način doprinela je grupa evropskih umetnika, slikara i pisaca iz 19. veka, koji su nadahnuti Orijentom svoju bogatu maštu iskazivali opisujući prizore iz harema i polunage plesačice koje su zavodničkim plesom ugađale vladarima. Ta slika ostala je da živi do danas, a trbušni ples je i dalje posebno zanimljiv i intrigantan detalj koji se povezuje sa arapskom tradicijom. Ako pitate nekog ko je sa ovih prostora, jasno će vam reći da to nije tačno, bar ne u ovom kontekstu, što je razumljivo ako znamo da je u islamskoj kulturi život muškaraca i žena bio potpuno odvojen. Pa ipak, mnogima će baš taj detalj biti vrlo privlačan, a zašto ljudima ne pružiti baš to što žele da vide.

Kao i tanoura plesač, i trbušna plesačica će pozvati nekog iz publike da se okuša u plesu, a oni hrabriji će prihvatati poziv. Kada nestane dobrovoljaca, plesačica odlazi, svetla na pozornici se gase, a vozači dolaze po svoje putnike koje treba da vrate u 21. vek.

Iluzija, ali lepa

Pustinjski safari je osmišljen tako da je sve prilagođeno zadovoljstvu gostiju koji su došli da upoznaju lokalnu tradiciju. Iako je u realnosti vozač Pakistanac obučen u diš-daš, tanura ples deo egipatske tradicije, a trbušni ples izvodi Filipinka ili Brazilka, ipak na kraju odete prepuni utisaka. I ne može čovek, a da se ne zapita, radujući se tušu koji sledi i rashlađenom stanu, kako li su živeli ljudi ovde u vreme dok nije bilo klima uređaja, i kako je izgledalo tokom snažnih pustinjskih oluja kada nije bilo mogućnosti da se samo dobro zatvore prozori i čeka da oluja prođe...

Za nekog će ovo biti tek zanimljiva avantura, a neko će poželeti da pustinju vidi ponovo. Da dođe sam, daleko od svih i svega, da u miru okusi tišinu koja u njoj vlada, sa mišlju da sva čuda napravljena ljudskom rukom ne mogu zameniti mir kojim ona obiluje. I verovatno neće dobiti odgovor na pitanje zbog čega je pustinja tako privlačna i moćna, ali će magija koju razliju crvene dine stvoriti žudnju da se u nju dođe opet. Samo, za taj doživljaj valjalo bi potražiti mesto sa manje turista.

Tekst i foto: Aleksandra Sekulić

NAŠ BIRO je portal  o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji.
Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku!

Preporučene priče

Odškrinite kapiju arapskog sveta: Liban - zemlja kedrova, snega i peska

Istorijska razglednica Damaska: Grad-dragulj koji će opet zablistati

Maštate o lagodnom životu? Dođite u Oman!