Za Al Ain sam čula kada sam u svojoj „job offer”, poslovnoj ponudi, na dnu pročitala: Al Ain, Abu Dabi, UAE. 

Al Ain je oaza Arapskih Emirata, zeleni grad, grad bašti i parkova, grad tradicije i istorije. Ipak, ukoliko ste odrasli u Srbiji ili nekoj zemlji sa bujnom vegetacijom, možda vam to zelenilo neći biti prvi utisak o gradu. Ja sam prvo videla nepregledne pustinje, pesak koji se kotrlja po ulici i atmosferu boje prašine. Četvrti grad po veličini u Ujedinjenim Arapskim Emiratima nalazi se na granici prema Omanu, koga bukvalno gledam preko žice, kao i dva granična prelaza na putu do posla, u blizini moje kuće.

Kad sam za velikim staklenim trpezarijskim stolom u dnevnoj sobi čitala o Al Ainu i spremala se na put, tata me pitao: „Pa, hoćeš da ideš”? „Naravno", odgovorila sam iskreno. Verovatno zbog toga što sam širom sveta poslala više od šest stotina aplikacija za posao.

Kad ulazite u grad, ulice su ukrašene rastinjem s obe strane. Dominantna boja je ona koja je nama poznata krajem novembra ili u decembru. Nije tačno da je stalno toplo. U enterijerima je hladno jer su klime podešene na najnižu temperaturu. Bude dana kad ti treba jakna, kaput, a nekad i čizme.

Ovo je rodno mesto šeika Bin Zajed Sultana, oca nacije. Ovde je džamija sa najvećom kupolom na svetu, mada je i dalje u izgradnji. U blizini je i jedina planina u Emiratima, džabel Hafid. Zovemo je brdo i sa njega se pruža zaista lep pogled na grad. Mesto je mirno, ne plaču deca, ne jure dadilje. Ne čujem čudne akcente. Niko ne pokušava da sa mnom priča ruski. Zeleno i boje peska.  Ovo je mesto u koje odete da budete potpuni stranac, tamo gde je baš sve drugačije i gde se nikada nećete uklopiti potpuno. Mesto za koje na internetu tražite potvrdu da postoji i gde nema restorana sa vašom kuhinjom. 

Ali, nas i ovde ima. Zasigurno znam da u Al Ainu živi četvoro ljudi iz Srbije. Do skoro nas je bilo petoro, ali se moj momak (ako neko pita iz Emirata, recite verenik), odselio za Dubai. Jer, svi smo krenuli u centar nečega.  U Al Ainu živi 760.000 stanovnika, uglavnom domaćeg življa ali ima i Indijaca, Pakistanaca, Filipinaca i onih koji su došli iz Bangladeša.

Nema zgrada većih od četiri sprata, ulice su široke, a dominira arapska arhitektura, sa ukrašenim fasadama i živopisnim bojama. Na objektima dominiraju vertikalne dekoracije. Postoje i luksuzne vile koje imaju terase koje služe samo kao oblikovana dekoracija.
Osim parkova, u gradu postoji dosta palata kraljevske porodice, odnosno šeika. Ali, šeike nikada nećete videti na ulici. Zapravo jako je teško videti čoveka na ulici. Oni koji imaju, oni se voze u svom „nisan petrolu” a oni koji nemaju čuče uplašeno ispred svojih baraka.  U prestonici šeika i njegove porodice, gradu sa najviše stanovnika iz kraljevskog staleža, najviše ima i posluge, čistača, jeftine radne snage, neobrazovanih muškaraca i žena uzvezenih kao fizička snaga. Al Ain je grad sa najviše palata ali i grad sa najviše baraka, zapuštenih i napuštenih prostorija koje služe za smeštaj pomoćnog osoblja i ostale radne snage. 

Džamija ima na svakoj raskrsnici. Oko moje kuće se nalaze tri udaljene svega 50 metara vazdušnom linijom. U početku mi je bilo čudno ali sam se navikla. Kad čujem jutarnju molitvu znam da imaj još sat vremena sna. A uglavnom je ne čujem.

Na internetu ne postoji informacija da vas pripreme da ne doživite kulturni šok u mestu u koje ste pošli. Koliko će vam vremena trebati da ga prihvatite? Da li će ono prihvatiti vas? Koliko treba čulima da se izoštre za nova a otupe na stara iskustva?

Da vam humus i mutabel uđu u redovnu ishranu. Da posle uskršnjeg posta odete na kunafu. Da ne reagujete na abaje. Da vam se baš pripije arapska kafa sa arapskim začinom. Da znate da odaberete pravi ananas, čupajući mu vrhove listova. Avokado, mango. Da razlikujete filipinski restoran. Da prihvatite da su jabuke skupe, a da vam urme padaju baš ispred kapije, i da ipak kupujete jabuke.

Nekad me baš stegne. Sećam se dana kada su mi ujutru lile suze same od sebe, a i trenutka kada sam prestala da mislim o kući. Bilo je to jednom u maju. Isekla me je pomisao da se radujem drugim stvarima, a ne odlasku kući. I za to je trebalo vremena. 

Posebno me stegne oko Božića. Htela bih da iskočim iz kože, a onda strimujem RTS i slušam „Naksi” radio. A onda me stegne još više. Ugasim sve. Napravim neki grč na licu, kao od gorčine, kao od ponosa, pa pustim nešto što nema jezik ni slova. Da se ne udaljim od vas. Da se ne približim drugima. Pa osetim ljutnju. Ne znam gde bih.

Ali me za Božić pusti. Proslavim kako mogu, i častim koje vidim, taman da me pitaju šta to slavim. Onda prođe Božić, ili neki drugi važan dan, pa nastavim da živim kao da te bure nikada nije ni bilo. Potpuno slobodno i normalno. Ili sam samo utrnula od umora i naboja emocija. 
Al Ain je jedan prelepi arapski grad, koji morate videti ako ste u mogućnosti, i koji svakako nećete iskusiti ako ovde ne živite neko vreme. Brančevi ovde nisu luksuzni i zabavni kao u Dubaiju. Nema visokih, zastakljenih oblakodera.

Ali ni celi Emirati nikada nisu bili lepši nego one nedelje kada su me prvi put posetili roditelji.  Grad je bujao u svom zelenilu, i puštao blago prašinu iz svojih pustinja da se kotrlja preko ulica. Nebo je bilo plavo i sivo. Imali smo čak i kišu. Ulice su bile mirne kao i inače ali svetlije i šire. I radno vreme je bilo kao studentski sati na poslednjem predavanju do odlaska kući na ručak. Kuća mi je mirisala na kuću.  

Neko će me pitati zašto? Otkud znam, osim za one koji su otišli da traže zdravlje ili spasu život.

Ko može znati zašto?

BIRO/Milica Didić za Politiku

Lajkujte našu Facebook stranicu da budete u toku sa najnovijim informacijama na Bliskom istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom istoku namenjen ex-yu populaciji.

Preporučene priče

Da li ste kandidat za ZLATNU VIZU za Emirate?

Nova slika srpske dijaspore: Podaci koji će vas iznenaditi

TOP 10 lokacija za iznajmljivanje stana u Dubaiju (FOTO)