Sve češće se susrećem sa pitanjem da li planiram da odem u inostranstvo i započnem život u nekom uređenijem sistemu. Pitanje nije neuobičajeno, skoro da se podrazumeva. Kako vreme prolazi, sve glasnije i na svakom koraku čujemo poruke „bežite odavde“, a stav „idem prvom prilikom“ odgovor je većine mladih ljudi koji tonu u apatiju.

Inostranstvo me je još više vezalo za domovinu

Na sreću, imala sam priliku da dosta putujem. Uvek sam se sa radošću upoznavala sa različitim kulturama, običajima, mentalitetima, hranom... Videti nova mesta i upoznati se sa načinom života drugih ljudi neizmerno je bogatstvo. Ali, posle takvih putovanja uvek sam se sa još većom radošću vraćala mojoj Srbiji - mestu gde sam odrasla, gde sam se školovala, gde sam sticala prva iskustva i prijatelje, tamo gde su moja porodica i ljudi koje volim.

Jer, baš na tim putovanjima shvatala sam vrednost života u domovini, i bolje razumela koliko mi je način življenja i razmišljanja nas sa Balkana blizak srcu. Samo u Srbiji, gde u svakom smislu razumem jezik ljudi sa kojima živim, osećam se kao svoj na svome. U potpunosti mogu da razumem probleme i nedaće mojih sugrađana, a mogu i da se od srca nasmejem šalama koje bi stranci teško razumeli.

Balkanci važe za srdačan i veseo narod, koji ume da se zabavi i da se dobro provede, da zapeva, zaigra i uopšte da uživa u životu. A šta je u životu važnije od toga da čovek bude srećan ? Ja nisam sigurna da bih bila srećnija bilo gde u svetu, osim ovde sa svojim ljudima.

Znamo li ZAISTA kako žive stranci?

Uvek sam se pitala ko je našoj mladosti prodao kartu u jednom pravcu, sa pričom da je „sreća tamo negde daleko“. Da slika obećanog života nije uvek takva kakvom se prikazuje, najbolje znaju oni koji su otišli. Sigurna sam da ćete se složiti sa mnom - biti prosek ovde ili tamo, potpuno je isto.

Znam mnoge koji su otišli u inostranstvo u potragu za lagodnijim životom, pa sa velikom čežnjom misle o svojoj domovini. Na kraju se često ispostavi da taj lagodniji život uopšte i nije toliko lagodan. Plate su zasigurno bolje, ali su i cene životnih troškova veće. I šta na kraju ostaje? Redovno plaćanje iznajmljenog stana, plaćanje režija i pun frižider, jednom mesečno druženje sa poznanicima, ali preko nedelje sve se svodi na posao. Zar je to ŽIVOT?

Ovo pravilo, nažalost, ne važi samo za naše ljude koji su otišli. Na sličan način prolazi i većina stranaca u svojim matičnim državama: rade „od jutra do sutra“ da bi platili račune, obezbedili novac za školovanje deci, ponekad ne vide ni svetlost dana. Danas nigde nije lako, ali ono što donekle ulepšava i olakšava svakodnevnicu je društveni život. Čovek je socijalno biće i ne može živeti sam.

U Srbiji, ma koliko da su finansijske prilike loše, stvari ipak stoje drugačije, i to u našu korist. Možda nemamo luskuzne stanove i kuće, ali imamo dušu i znamo da se radujemo sitnicama koje nam barem na kratko odvuku misli od životnih problema. Roštiljanje sa prijateljima nije redak događaj, koji većina nas koji smo ostali u domovini može da priušti samo za praznike; okupljamo se i često, da „napunimo baterije“ i brige gurnemo u drugi plan.

Znam da bih u inostranstvu sa nekim pristojnije plaćenim poslom, zasigurno mogla da priuštim mnogo više materijalnih dobara nego što to imam ovde: bolji automobil, češće skijanje na boljim stazama, kvalitetniju garderobu. Ali, ne znam koliko je to u stvari bitno. Moj automobil uskoro slavi punoletstvo, ali sa njim mogu da se odvezem na Goliju, gde iako je staza previše kratka i puna rupa, nigde nema bolje kuvane rakije i vina, a ni srdačnijih i gostoprimljivijih ljudi - to ne može da zameni skijanje na bilo kom delu sveta.

Dedovina u zaboravu

Ono što je većini u Srbiji lako dostupno, u zemljama Zapadne Evrope predstavlja luksuz. Samo oni najbogatiji sebi mogu da priušte čamac i vikendicu pokraj reke ili u planini; u Srbiji je to manje-više uobičajeno. Može ih priuštiti skoro svako koga to zanima. Istina je da je ranije to bilo znatno lakše, da je našim roditeljima mnogo toga bilo dostupnije u neko srećnije doba.

Ali ako svi odemo iz Srbije, ko će održavati ono što su naši stekli?

Ko će obilaziti imanja kad se naši roditelji pridruže našim dedovima i pradedovima?

Hoćemo li BAŠ SVI, kad se uveče vratimo s posla u bilo kojoj državi Evrope, Azije, Australije ili te toliko hvaljene Amerike, moći spokojno da odemo na spavanje, a da se ni na tren, bez nostalgije i knedle u grlu, ne prisetimo mirisa i ukusa detinjstva, bezbrižnih školskih raspusta provedenih na selu, porodice i komšiluka na okupu?

I to bez premišljanja da li smo OTIŠLI ili smo POBEGLI? I šta nam je ta krupna, veoma odgovorna i za mnoge bolna, teška životna odluka zaista donela? Nekome, sigurna sam u to - boljitak, mogućnost napredovanja i usavršavanja, daleko veći standard... Raduje me kad čujem takva iskustva. Ali, nažalost, nisu sva iskustva ista... Baš kao što ni motivi za odlazak "tamo daleko" nisu isti - neko je morao, neko je želeo, neko je samo rešio da okuša sreću van domovine, pa šta bude...

Ipak, ne mogu a da se ne zapitam može li se bolji standard staviti na jedan tas vage na kojoj, s’ druge strane, odskače nepresušna čežnja za onim što smo imali i svesno ostavili?

Umemo li svi da obećamo sebi da ćemo potpuno ravnodušno bilo gde u svetu kupiti maline, šljive, jabuke ili trešnje, a da se tog trenutka ne setimo da smo bar duplo slađe plodove ostavili tamo gde smo rođeni?

Da nam neće nedostajati ona balkanska četiri godišnja doba u kojima smo neizmerno uživali kao deca?

Da se nećemo uželeti snega ili jesenjih kiša, jer baš volimo da budemo pod suncem 365 dana u godini?

Da ćemo obeležavati krsne slave, Božić i Uskrs „tamo daleko“, a da se nijednog trenutka ne setimo koliko su ovi praznici odisali toplinom porodičnog doma, spokojem, ljubavlju i radošću dok smo živeli u Srbiji? Mogu ja da poštujem tradiciju i u inostranstvu, ali sa kim ću slaviti? Koga dočekati? Gde će tada biti moji najmiliji?

Kojim jezikom ću pričati sa svojom decom?

Kako da se otrgnem osećaju da je baš ovde moj dom, da ovde pripadam, i da uvek imam gde da se vratim ma koliko para zaradila „tamo negde“?

Najvažnija odluka

Srbija je bogata zemlja. Imamo prelepu prirodu koja očarava svakog stranca koji kroči na naše tlo. Ipak, i u Srbiji, kao i svakoj drugoj zemlji na svetu, najveće bogatstvo su LJUDI. Ali, ne mislim da smo baš toliko bogati da bismo nemilice poklanjali ono najvrednije drugim zemljama... Već smo previše dali!

Želim da ostanem ovde gde sam rođena i da se borim da uspem, časno i pošteno. Znam da mi neće biti lako, ali imam mnogo je olakšavajućih okolnosti: imovina koju ne želim da ostavim da trune, siguran krov nad glavom, a pre svega ljude koje volim i koji mi, uverena sam, neće dozvoliti da propadnem.

Na kraju krajeva - uvek mogu da odem, ali moram bar da probam da ostanem!

Ljiljana Tankosić

Foto: Privatna arhiva, Pixabay

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Preporučene priče

Spremite maramice: Ovako izgledaju odlasci iz domovine

Srbi u Emiratima: Naši ljudi, naše priče – VIDEO (1. deo)

Top 10 prednosti i mana života u Srbiji i u Emiratima (FOTO)