BIRO PRIČE

Intervju nedelje: Kad čoveku uzmeš zavičaj, uzeo si mu sve

Radoš Bajić, naš proslavljeni glumac, reditelj, scenarista i producent otvoreno o porodici, poslu, uspesima i novim izazovima

11.01.2018.

Prethodnu kalendarsku godinu Radoš Bajić ispratio je sa četiri velika projekta - serijama „Selo gori, a baba se češlja“ koja je ušla u istoriju Javnog servisa kao najgledanija serija ikada, „Psi laju, vetar nosi“ koja po gledanosti u stopu prati prethodnu, „Šifra Despot“ čija nas premijera očekuje u februaru, i filmom „Zaspanka za vojnike“. Umetnik koji „gazi“ sedmu deceniju života i kojeg TV publika širom ex-Yu najviše pamti po ulogama Sekule i Radašina radi „kao singerica“ na četiri polja, dokazujući da poziv koji je odabrao za njega znači način života u koji je utkao raskošno iskustvo, veliko znanje, neosporni talenat i goruću želju da iz dana u dan premašuje vlastite granice, iznova potvrđujući da na balkanskim prostorima ne postoji umetnik koji bolje od njega poznaje srpski mentalitet.

Sa Miloradom Mandićem-Mandom

O glumi nekad i sad...

- Kad sam bio mlad ništa mi nije bilo teško, bez obzira što sam tada išao uzbrdo. Jer mladost ima ogromnu pokretačku snagu oličenu u nadama, snovima i očekivanjima od života kome hrlimo u susret. Danas kada idem nizbrdo, reklo bi se da bi trebalo da mi bude lakše, a zapravo je mnogo teže. Ne samo što su drastično izmenile društvene i ostale okolnosti koje snažno utiču na naše živote, već suštinski zbog ogromne odgovornosti koju čovek u zrelom periodu svog života oseća za sve što čini i radi. U mojim godinama – oproštaja nema.

Nalazim se u onoj fazi života koju bi trebalo da karakterišu iskustvenost i mudrost, uz najveću pretpostavku da je moguće da čovek sada uradi nešto ozbiljno, po čemu će ga ljudi pamtiti. Hvala Bogu, zdravlje me u značajnijoj meri nije napustilo, te sam i dalje opsednut voljom za životom i snažnom motivacijom da radim, pišem, produciram, režiram i glumim. Od ta četiri posla koja određuju moj profesionalni život poslednjih decenija – realno, sve više me mrzi da glumim ali se trudim da gledaoci to ne osete, a najbolje se osećam kad pišem. I mislim da ću pisati najduže...

O uspehu i motivaciji...

- Za sve što čovek radi, a pogotovo u takozvanoj umetničkoj sferi delanja pre svega, mora majka da ga rodi. Ono čime ga daruje Bog – a majka i otac mu prenesu. Dakle, ta predodređenost koju definiše talenat, rekao bih da je najvažnija, a odmah zatim veliki rad, snažna motivacija, želja za uspehom i opstankom. Što se mene tiče, sa istom marljivošću, predanošću, upornošću i disciplinom i danas se predajem svakom poslu – baš kao i pre četiri decenije kada sam bio početnik. Samo je odgovornost mnogo veća, ali me i ona dodatno motiviše.

Da uporedim to sa Olimpijskim igrama: nijedan vrhunski sportista, nijedan svetski prvak ne odlazi na novo takmičenje da bi ostvario lošiji i slabiji rezultat, već da bi podigao motku koji santimetar više, da bi skočio dalje, da bi pretrčao stazu za koju desetinku brže. Ili to, ili da makar ponovi rezultat i tako ostane u vrhu i društvu posebnih i najboljih. Tako je i u poslu kojim se ja bavim.

Iz studentskih dana

O rodnoj Medveđi...

- Za mene rodna kuća, zavičaj, stara kruška u ataru iznad sela na koju sam se penjao kao dečak, reka Morava na kojoj sam naučio da plivam, ikona kućnog sveca koju je kupio moj deda – ima veliki značaj. Rodna kuća je izvorište koje me uvek nanovo obnavlja i regeneriše. Kad u nju uđem slab i izmrcvaren, iz nje izlazim ojačan i osnažen za nove životne bitke. Čini mi se, kada bi mi to neko uzeo da bih ostao go, kao od majke rođen.

U velikim nesrećama koje su zadesile naš narod koji je proteran sa svojih ognjišta iz Kninske krajine, sa Kosova – imamo nažalost sijaset priča, da su mladi ljudi koji nikada nisu bolovali umirali i padali kao snoplje. Onako, iz čista mira – i to kasnije, kada su sa porodicama u jadu i čemeru izbegli i pristizali u Srbiju. Posle mesec, dva, tri... Poznavao sam čoveka koji je svake noći sanjao uvek isti san - svoju rodnu kuću, njive, livade... I on je, ni od čega bolestan, umro. Samo je pao... Šta ga je ubilo? Ubila ga je presečena pupčana vrpca života. Kad čoveku uzmeš zavičaj – uzeo si mu sve.

O porodici...

- Mene mnogo napadaju zbog moje porodice kojom se dičim i na koju sam ponosan. Napadaju me, jer im smeta što svi mi zajedno živimo i radimo. Zbog toga nas nazivaju „Bajića klan“, čude se – kako je moguće da cela moja porodica živi zajedno, u slozi, poštovanju i ljubavi... Milena, ja, moj sin Nedeljko, snaha Ivona, njihova deca Lenka i Aleksandar, onda moja kćerka Jelena, zet Predrag, i njihova deca Sofija i Filip - kod nas je uvek kao u košnici, vrvi od života i životne radosti...Nažalost, danas je postalo normalno da u porodici niko ni sa kim ne govori, da je svako na svoju stranu, da nema ni porodičnog ručka, ni slave, ni Vaskrsa, ni Božića... Moja najveća dostignuća nisu moja karijera, moji filmovi, serije, slava i popularnost. Moj najveći životni uspeh je upravo moja porodica koju sam stvarao, gradio, čuvao i negovao zajedno sa mojom suprugom Milenom. Porodica mi je osnovna životna motivacija, da se borim i da istrajem.

Trudim se da mojim unukama Sofiji i Lenki, i unucima Aleksandru i Filipu – lagano i postupno ulivam i prenosim ljubav prema našoj veri, pravoslavlju, prema krsnoj slavi, crkvi, porodici – ali i prema svim ljudima, jer će samo tako postati dobri i čestiti ljudi.

Sa kćerkom Jelenom Bajić-Jočić

Neostvaren san...

- Velika želja za koju slutim da će ostati neostvarena mi je da snimim film o odbrani Beograda 1915. godine, o majoru Gavriloviću koji je izgovorio čuveni govor na obalama Dunava nekoliko sati pre udara 800.000 austrougarskih i nemačkih vojnika na Beograd i na 150.000 izmučenih i tifusom izmrcvarenih srpskih ratnika koji su branili svoju zemlju. Njegov govor se kao primer ratnog besedništva izučava na svim vojnim akademijama u svetu. Mislim da se niko nije u filmskom umetničkom izrazu bavio jednom genetskom osobenošću srpskog naroda, a to je svesno žrtvovanje... Herojstvo, čast, dostojanstvo, otadžbina – moguće da su za moderne hejtere današnje civilizacije izlizane fraze, ali za mene predstavljaju najsvetlije graničnike života naroda kojem pripadam. U tome je možda i naš najveći nesporazum sa takozvanim razvijenim svetom koji nas toliko mnogo košta...