Svi mi koji smo iz ovog ili onog razloga napustili domovinu prinuđeni smo da iskusimo čitav rolerkoster osećanja - od tuge, preko radosti, do nostalgije koja mrvi i preplavi nas i kad nam je najlepše, ali i kad nam je najteže... 

Krupna odluka o odlasku "pod sunce tuđeg neba" vaja nas i lomi kad joj se i kako joj se prohte; nad njenom nepredvidivom prirodom nikada nemamo uticaja, a ponajmanje onda kad dobijemo udarac u pleksus kad mu se uopšte ne nadamo. Izbije nam vazduh, natera nas da se zapitamo da li smo pogrešili i da li je sve ono loše što nam se dešava posledica nepromišljenosti i želje da tražimo "preko hleba pogače"...

I nema gastarbajtera koji se makar jednom u životu nije zapitao da li bi mu ipak bilo bolje tamo odakle je krenuo u svet. Možemo to da priznamo, onako časno, junački, ili da - što češće radimo - to pitanje guramo što dublje u sebe, nadajući se da nikada neće izdajnički isplivati i oslikati se na našem licu kad sve druge maske padnu.

Svako od nas je biljka koja želi da raste. Bez korena, to je nemoguće.

Gde je naš koren kad odemo odande odakle smo ponikli?

Jesmo li uspeli dovoljno snažno da se zapatimo na drugom podneblju, da se prilagodimo drugačijim uslovima, da opstanemo, a da u duši i dalje budemo oni stari iz Beograda, Zaječara, Sombora, Surdulice, Sarajeva, Zenice, Zagreba, Vinkovaca, Skoplja, Tuzle, Ljubljane, Kruševca, Osijeka, Mostara, iz sela u kojima su ostali naši roditelji i grobovi njihovih roditelja, tamo gde poljsko cveće miriše lepše od najskupljih kalemljenih ruža i gde su reke bistre i brze poput naših želja za boljim životom?

Gde smo mi, gastrajbajteri, i kome zapravo pripadamo? Novim zemljama u kojima se borimo da ostvarimo svoje snove ili onoj jedinoj domovini koju smo ostavili jer nam nije dala šansu da pokažemo koliko smo zapravo dobri?

Mnogima prođe život na tom ringišpilu, a malo je onih koji se iskreno zapitaju kako nam je zapravo. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, drugi misle da nam je lako, a posebno oni koji nikada nisu makli dalje od kućnog praga. U iseljenicima vide samo mašine za pravljenje novca, maratonce koji trče za evrima, dolarima, dirhamima..., koji su zaboravili da se iskreno nasmeju i čijim suzama niko ne veruje.

Jer - imaš pare, sve imaš... A cmizdriš!

Najviše zaboli kad takva rečenica stigne od onih koji su nam bliski, koje smatramo svojom krvlju, svojim "lutajućim srcima" koja su ostala na onom istom rodnom pragu kog smo se mi "odrekli". Jesmo li, zaista?

Gotovo sve gastarbajterske priče su iste: "arbajt", i to onaj "od jutra do sutra", stan na kredit, automobil na kredit, poneko putovanje i čekanje da stignu neke godine kad ćemo se vratiti kući. Mnogi, nažalost, te godine ne dočekaju. Ali zato optužbe da ne pripadamo ni tamo ni ovde nijednog iseljenika ne zaobilaze.

Takva je i priča Valentina Matića koju je objavila "Politika".

***

Kada sam pre nekoliko godina hteo da se vratim, posle više od 20 godina života u Holandiji, posetio sam internet stranicu za povratnike. Imao sam sreće, jer sam pronašao priče ljudi sa svih strana sveta koji su se vratili. Iznenadio sam se njihovim brojem, a u sećanju mi je ostao savet jednog od povratnika svima nama koji smo želeli da se vratimo.  

Savetovao nam je da nikome u Srbiji ne navodimo razloge našeg povratka i da ne branimo te razloge, jer ćemo time srušiti najveći san ljudi u Srbiji. A taj san je - otići iz nje.

Kada nekome srušite dugo sanjani san, vi mu postajete neprijatelj. 

Podneo sam zahtev za remigraciju koja je podrazumevala da vratim holandsko državljanstvo i sva ostvarena prava na penziju. U mom slučaju, do kraja života dobijao bih 500 evra mesečno. Dobio sam odobrenje majke moje šestogodišnje kćerke da i ona može da se preseli sa mnom. Sticajem raznih okolnosti i dugova koje sam vukao posle bankrota restorana, nisam ostvario to pravo na remigraciju.

Danas kada razmišljam o tome, shvatam da bi sebe spasao epiteta stranca i emigranta ali da bi tim potezom napravio novog. Taj novi mali emigrant bi bila moja kćerka.

Tog leta dok sam čekao odluku Ministarstva za migracije Holandije sedeo sam na terasi restorana „Trač” na Vračaru kada su me prijatelji upoznali sa Saletom Nemcem koji je radio u predstavništvu „Mercedesa” u Beogradu. 

Čuvši moju priču i namere ispričao mi je njegovu životnu priču:

- Rođen sam u Švajcarskoj gde su roditelji kao doktori došli iz Jugoslavije. Kada sam imao 16 godina preselili smo se u Nirnberg u Nemačku. Tu sam prvi put upoznao veliki broj naših iz Bosne, Hrvatske i Srbije koji su pobegli od rata. Nisam znao naš jezik i svi su me zbog toga zadirkivali. Imao sam 16 godina i nisam znao ni jednu reč našeg jezika. Zato sam rešio tada da ga naučim. Posle nekoliko godina došao sam na odmor u Beograd i posle mesec dana odlučio sam da živim u njemu. Zamisli, tek ukinute sankcije, zemlja u haosu, nemam stan ni rodbinu u Beogradu, a javljam mojima da ostajem ovde. Novca sam imao, jer sam se u Nemačkoj bavio ugradnjom muzičkih instalacija u automobile. Majka galami preko telefona i pita me zar su oni došli tamo da bi ja imao bolji život, a ja sada hoću da živim u Beogradu.

– I evo me 15 godina ovde i nikada neću napustiti Beograd. Ali ti se nećeš nikada vratiti, zapamti to! Ti si gastarbajter kao i moji roditelji. Vi se vraćate ili kada dobijete penziju, a najčešće u mrtvačkim sanducima da vam se ispuni poslednja želja da budete ovde sahranjeni. Pogotovu vi iz Zapadne Evrope, koji ste ušuškani u socijalnu sigurnost tih država. Ili kako bi se to reklo u beogradskom slengu: Nemaš ti m... za to. 

Nije mi bilo baš pravo, ali sam kasnije dosta razmišljao o tome šta mi je Sale Nemac rekao.

Podelili smo se na ove ovde i one tamo. 

Rovovi su duboko iskopani, pa se svaki konstruktivan razgovor pretvori u neprijatne diskusije. Ovi ovamo nisu baš najiskreniji kada odu tamo i šepure se automobilima kupljenim na kredit, olako trošeći teško zarađeni novac, a ovi u Srbiji misle da ovamo raste rajsko voće po drveću.
Ne mislim na ljude koji su bili prisiljeni da napuste svoju zemlju i čije su rodne kuće i snovi nestali u ratu. A opet, rat je prošao i mnogima su kuće obnovljene. 

Ne vredi opovrgavati za mene jednu od najglupljih novonastalih izreka, a to je da ti je domovina tamo gde ti je dobro. Ne, nije. Kada bih se vratio u osnovnu školu i tema pismenog zadatka bila "Šta je domovina?", odgovorio bih da je domovina tamo gde ti deca imaju babu i dedu, tetku i ujnu, gde ti imaš kuma i školskog druga. 

Gde je tvoja porodična kuća i ulica u kojoj si prvi put nekoga poljubio. 

Gde tvoje detinjstvo viri iza svakog ćoška.

Gde ti već poprilično ostarela prva ljubav šeta sa nekim bezveznim tipom.

Gde si punopravan gost na svadbi. Tamo gde si baš stvarno Neko. Neko, svoj na svome.

Ili, kako reče Bob Šurdi koji je došao u Nemačku da postane „neko" u kultnoj seriji "Vruć vetar":

- Ja kada hoću da budem neko i nešto ja otputujem dole. Šta ovde vredi i da budeš neko ako te ne vide svi naši?

Ali već sam se navikao na odgovore svih mojih zemljaka. Ako kažem da sam ovde više od deset godina radio dva posla, sedam dana sedmično, njihov odgovor je da barem znam zbog čega sam radio. Ako kažem da ovde nemam nikog rođenog svog oni mi odgovaraju da se i ovde viđamo svaki dan, a i brat sa bratom ne priča. Ako im kažem da mi deca nemaju nikakav osećaj za rodbinu, oni mi odgovaraju da tamo imaju svoju budućnost.

Ne vredi, odustao sam. U ćutanju je spas.

Sale Nemac izgleda da je bio u pravu. Prošlo je sedam godina od tog razgovora, a ja još sanjam o povratku i sve manje snage imam da prelomim i krenem nazad. Ćerka neće više sa mnom. Za nju to ne bi bio povratak već odlazak. Počeo sam da dobijam hronične bolesti, pa je najizvesnija ona opcija povratka u drvenom sanduku do porodične grobnice od svih preostalih opcija povrataka. Ali još idem i sanjam, znam idealizujem moju domovinu i sve ostavljeno u njoj.

Ali šta je čovek bez korena i domovine? 

Utamničena ptica selica? 

Apatrid! 

E, jesmo mi emigranti, gastarbajteri baš patetični. Kako bi mi rekli ovi moji od tamo: "Imaš pare, sve imaš… A cmizdriš!"

Naš BIRO/Politika

Lajkujte našu Facebook stranicu da budete u toku sa najnovijim informacijama na Bliskom istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom istoku namenjen ex-yu populaciji.

Preporučene priče

DIJASPORA – priča koja tera na razmišljanje

Ispovest gastarbajtera: Gorka istina o „slatkom životu“

Dirljiva priča iz Kanade: Milomir darivao 150.000€ za Božić