Dok plovite beskrajnim panonskim morem, kojim se umesto nekadašnje vode talasaju žito i suncokreti, tu i tamo ćete naići na usamljeno drvo ili salaš, tek da malo začine sliku ravnog krajolika. A možda ćete, ako budete pažljivije posmatrali, negde u daljini ugledati i neku ruševnu kamenu kupu sa nakrivljenim "šeširom", koja kao da će svakog časa potonuti u tu zlatnu vodu što je okružuje. Šta bi to moglo da bude, zapitaćete se ako ne poznajete istoriju ovog kraja…

U svoje vreme su to bile prave lepotice, koje su se dostojanstveno šepurile nad nepreglednim poljima. Ali, krila su im odavno odsečena… Odneli ih vetrovi. I ljudi, koji su se očigledno posvađali s tim svedocima prohujalih dana, kao Servantesov Don Kihot koji je u njima video divove.

Mnogi ne znaju da je, ne tako davno, gotovo cela Vojvodina bila ukrašena vetrenjačama, kao na primer Holandija, La Manča ili Mikonos. Bile su neodvojiv deo panonskog pejzaža u kojem su se smenjivale zelene i zlatne nijanse. Bile su simboli ovdašnjeg načina života, identiteta i nasleđa. 

U vreme kada su vredne ruke paora, panonskih bogova, počele da pletu mrežu kanala stvarajući najveću žitnicu u ovom delu Evrope, širom Banata i Bačke posejale su i spomenike svom trudu i životu u harmoniji sa prirodom. Pre više od dva veka...

Možete li da zamislite da su nekada u Vojvodini postojale čak 282 vetrenjače? Tako bar kažu podaci pedantnih austrougarskih statističara.

Ili će možda impozantnije zvučati ako navedemo da se od 475 vetrenjača, koliko ih je polovinom 19. stoleća bilo na prostoru cele Ugarske, trećina nalazila u Vojvodini? Neverovatno… I, još neverovatnije – danas ih kod nas ima samo 11. Jedva preživljavaju i u prilično su lošem stanju, iako su naši preci brinuli o njima kao o članovima porodice, svesni da im obezbeđuju opstanak.

Neke su vraćene vlasnicima, a neke su postale spomenici kulture. Međutim, malo ko brine o njima. Zapuštene su i uglavnom zaključane, a ako baš insistirate da vidite šta sve kriju među svojim zidovima, možete da odškrinete vrata na sopstvenu odgovornost. I tako one stoje usamljene i zaboravljene pored puteva i usred njiva, čekajući neka bolja vremena. I neke bolje ljude... 

Pošto su ravničarskim predelima, s obzirom na karakter reljefa, nedostajale brze reke, žito se nekad mlelo u vetrenjačama. U Vojvodini su počele da niču polovinom 17. veka, mada sačuvani dokumenti svedoče da je prvi objekat ove vrste, po uzoru na holandski mlin sa kružnim osnovama, podigao vlastelin Agošton Kiš 1794. godine na svom posedu u Elemiru. Tragajući za lekom protiv teške bolesti, obreo se u niskoj zemlji gde je, shvativši njihov značaj za poljoprivredu, poželeo da takvu sagradi i usred banatske ravnice. Narednih šest meseci "uvezeni" holandski zidari su vredno radili i početkom jeseni završili posao. Kiš nije ni slutio da je otvorio jedno važno poglavlje u istoriji Vojvodine, koja je tako, pored suvih mlinova – suvača, dobila i nove, neobične džinovske mehanizme za mlevenje. Nažalost, Kišova vetrenjača postoji još samo na izbledelim fotografijama. 

Od tog doba su imućniji meštani u skoro svakom selu u Bačkoj i Banatu podizali bar po jednu vetrenjaču. U Čurugu ih je bilo čak sedam u isto vreme. Jedina koja je sačuvana, a i radila je do sedamdesetih godina prošlog veka, nalazi se na severozapadnoj ivici sela, prema Bačkom Gradištu, i u vlasništvu je porodice Stojšin. Milan Stojšin je imao šestoricu sinova i svakom je izgradio po jednu.

Uz visoki kupasti mlin na vetar najčešće su građeni pomoćni objekti – mlinareva kuća, bunar sa đermom, štale za konje i magarce koji su transportovali žitarice. Kažu da je za vreme dobrog vetra prosečna vetrenjača umela da usitni i do 700 kilograma zrna za 24 sata. Divovi vojvođanske ravnice stajali su na obodima naselja na najuzvišenijim mestima, čuvajući atare i hraneći čitave porodice. Jedino u popisima u Sremu nema preživelih vetrenjača, jer je konfiguracija terena drugačija i vetrovi su slabiji, pa se kultura građenja ovih objekata nije toliko razvila. 

Prvi ozbiljan udarac postojanju vetrenjača zadali su parni mlinovi, koji su ubzali i pojeftinili proizvodnju, a doprineli su i kvalitetu samlevenog žita. Potom su stigli mlinovi koje je pokretala električna energija. Za konačni nokaut krivi su nacionalizacija, konfiskacija i slični procesi koji su se proširili ravnicom posle Drugog svetskog rata.

Kada su ušle u sastav zemljoradničkih zadruga, mnoge vetrenjače su brzo bile uništene. Bilo je i slučajeva da su ih razbaštinjeni vlasnici, koji su bili toliko vezani za svoje mlinove, sami rušili. I tako se, malo-pomalo, ali temeljno, i iz našeg sećanja spirao sloj po sloj istorije, piše Nenad Živković. Od njih je ostalo nekoliko starih dama, koje bi imale svašta da kažu, ali više nemaju čime da pričaju. Poput zaraslih i uništenih vojvođanskih dvoraca, koji s vremena na vreme izrone iz prašine i žbunja da nam ukažu na našu kolektivnu (ne)svest.

Ceo tekst pročitajte OVDE

BIRO/snezanapolis.com

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom Istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom Istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Preporučene priče

Srbija noću: Ove slike će vas oduševiti

Kikinđanin najbolji matematičar na svetu!

Tamo gde vas ptice bude: Rajska vrata Homolja (FOTO)