Povodom proslave Božića, na trpezi velikog broja meštana sela Kovači kod Kraljeva našlo se i iće i piće,  jer ni ove godine, "Božić Bata" nije zaboravio na svoje, tamo preko okeana, zelenih polja, gora i livada.

Milomir Glavičić (97), starina bistrog i britkog uma, nije dozvolio da se njegovi sunarodnici u malom mestu kraj Kraljeva pitaju kako će se snaći za obeležavanje božićnih praznika. Milomir je još pre par nedelja "išao od vrata do vrata" znanih i neznanih, darivajući im 150.000 evra, da im se nađe za troškove, na osmeh i zdravlje, jer ne želi i ne dopušta da nemaju da se počaste na taj dan, piše Blic.

Put od siromašnog siročeta koji je bio više gladan nego sit, do uspešnog biznismena u Kanadi, bio je trnovit, težak i prepun odricanja. Nažalost, i onoga što mu najviše nedostaje, rodnih polja, livada, reka i planina u okolini Kraljeva, gde je kao siromašni pastir činio prve korake.

Nekad išao u nadnicu, a onda mu se život preokrenuo

Veliki srpski donator rođen je 1924. u zaseoku Pope u selu Kovači. Odrastao je kao seosko siroče. Da bi preživeo, kao dečak je dobrostojećim meštanima u selu služio za sitno nadničarenje, podsmeh i batinanje. Ponekad je morao da odlazi na ruševine seoske crkve gde su meštani ostavljali novčane priloge. On ih je kradom uzimao i tako sebi i sestrama obezbeđivao hranu. 

Još tada se zarekao da će jednog dana novac vratiti i odužiti se dobrim ljudima. Danas, sa osmehom u glasu pripoveda o gorčini koju je iskusio na putu od gladnog pastirčeta do uspešnog biznismena, koji "šakom i kapom" pomaže svima kojima je pomoć potrebna.

- Seljak, znaš kako je na selu - priča Milomir.

- Radilo se puno. Bio sam bez roditelja, radilo se dan i noć, kod imućnih gazda. Kad sam se umorio, otišao sam u Beograd da izučim neki zanat. Tu me je dočekao i Drugi svetski. Vratio se nazad, ostao tu neko izvesno vreme, odslužio vojsku, a onda sam rešio da odem iz zemlje. Prvo za Grčku, odatle za Italiju i igrom sudbine, došao do Kanade. Tu sam odlučio da zasučem rukave, da stvorim nešto sa ove dve šake i poštenim radom. Uspeo sam da stvorim nešto za sebe, za svoju familiju, a uspeo sam i da pomognem moj narod, moju rodbinu, moje ljude u Srbiji, to mi je bila želja i to sam postigao.

Doći do Milomira, bilo je teško. Mobilni telefon ne koristi. Jedina veza, nit koja nas je povezala sa njim, bila je crkva, odnosno, sveštenik Milorad Delić, koji službuje u crkvi Svetog Đorđa u Nijagari. On je i otkrio kako Milomir nema mira ni u penziji, već čim se ukaže prilika i lepo vreme, odlazi u baštu da se bavi svojim biljkama.

- Došao sam do 97 godina, još klecam, radim ponešto, pišem, dani prolaze. Najmilije mi je što sam uspeo da pomognem nekome, uživam u tome, to mi je uživancija. Takav ti je moj život koji sam pretočio u knjigu, spevao sam jednu pesmicu da narod čuje što hoću da kažem. "Siroma' sam bio, pa sam se malo obogatio, sve što imado, svom narodu dado i ja opet vesel' siroma ostado", tako ta pesma ide. Zadovoljan sam što sam uspeo, milo mi je što pomažem. Volim da činim dobro, to mi je bila i volja i nada - kaže kroz smeh.

"Nisam zaboravio kako glad ume da boli"

Prvih godinu dana po dolasku u Kanadu radio je u jednom selu, da oduži troškove koje je imao za put. Nakon toga, život ga je vodio do rudnika, odakle je ušao u svet ugostiteljstva i tržišta nekretnina, kako će se kasnije ispostaviti, "zlatnu žilu" njegovog uspeha koja mu je obezbedila mirnu starost.

No, i pored svega što ima danas, nije Milomir zaboravio kako glad boli, i kako je spavati sa praznim stomakom. Nije zaboravio ni "pozamicu" sa oltara temelja hrama u rodnom mestu, ali ni jednog čoveka, koga je posle tri dana gladovanja, upoznao u povratku iz Beograda u Kraljevo kao dečak. 

Kako kaže, upravo taj stranac je zaslužan što je danas takav kakav jeste. 

- Čovek kad je gladan, to nikad ne zaboravlja. Ima jedna priča iz doba rata, vraćao sam se iz Beograda put Kraljeva. I sad, sedne pored mene neki gospodin, dasa, a ja tako, u ćoškiću nekom sedim. Umeren, ne priča mnogo. Uzme ti on tad tašnu, otvori je, pa izvadi parče hleba, jedno jaje. Uze ti on to parče hleba, prine ga ustima, kad odjednom, izvadi ga iz usta i zapita me "Da li si gladan?". A ja tri dana nisam jeo. Uprljan, šegrt, sav prljav i razmazan. Dao mi je tad parče hleba i jedno jaje, pa veli: "Na ovo, prevari glad". 

Nekako mi je ta njegova dobra duša ostala urezana u sećanju. Pomislio sam odmah kako bih voleo da sam takav, da sam ja taj čovek jednog dana, da ja podelim ljudima hranu i da im pomognem. Da sam ga ikada ponovo sreo, dao bih mu pola onoga što sam zaradio. Odatle je sve poteklo, a i po prirodi sam bio takav, radan i uvek željan da pomognem - kaže Milomir, pola sa srećom, pola sa setom u glasu, dodajući kako čovek u životu, kroz naporan i pošten rad, može da postigne i ostvari sve.

Darivao više od 10 miliona dolara

Gladni dečkić iz Kovača, postao je uspešan biznismen u Nijagara Falsu. Na radost meštana rodnog sela, Kraljevčana, ali i svih onih koji su mu se obratili za pomoć, do sada je dao više od 10.000.000 kanadskih dolara. Duplo više za poreze u Kanadi, ali, kako kaže, ne žali.

- Mislim da sam do sada, sve zajedno, darivao više od 10 miliona kanadskih dolara. Na gladne, bolesne, na škole, bolnice, mostove, ambulante, puteve, škole, domove, od srca sam sve davao. I dajem još. Mislim da je narod imao koristi od toga. Eto, građani sad idu preko mosta na Ibru, kupovao sam i aparate za bolnice... Nažalost, nisam uspeo to da obiđem lično, video sam na slikama i snimcima. 

Znate, kao mladom mi je bio cilj da stvorim. Radio sam dan i noć, mukotrpno, nisam išao na more, na odmore. Bio sam ambiciozan, stvari ne padaju sa drveta. Srbiji sam poslao preko 10 miliona, a u Kanadi sam ostavio oko 20 milona u porezu. Život je išao, ja sam napredovao, al eto, nikada nisam bio u Srbiji od kad sam otišao - veli on sa dozom tuge u glasu.

Nagrada od Boga

Njegovu dobrotu Bog je nagradio velikom porodicom, harmonijom, zdravljem i britkim umom, koji ga i danas, u 97. godini života, izuzetno služi. Kako kaže, za novac koji donira Srbiji i Srbima, u kući imaju razumevanja, jer znaju za njegovu golgotu u mladosti.

- Imam ženu, kćerku, sina, sin mi je podario i unuke. Svaki čovek je dužan da uradi nešto za svoju zemlju i narod i oni razumeju moju potrebu da pomažem. Što ja kažem, tako je. Oni znaju odakle sam ja došao - kaže Milomir.

Ove godine opet je u svoje rodno mesto poslao novčanu pomoć. Kako veli, da se nađe za najosnovnije, da je osmeha i zdravlja. Najradosniji dan, slavi u svom domu tradicionalno, baš kao i svetog Nikolu, krsnu slavu.

- Poslao sam pre mesec i po dana, nekih 150.000 evra da se podeli, poznatima i nepoznatima, mojima dole. Hteo sam da to uradim pre zime, da spreme Božić na vreme, nadam se da je bilo i za prase. Ovde obeležavam sve praznike, moja slava je Sveti NIkola. Igrom sudbine, 22. maja 1947. godine, prešao sam preko Prespanskog jezera. Put je bio opasan i hvala Bogu, došao sam do Kanade. Posle sam saznao da je tog dana bio letnji Sveti Nikola. A, Sveti Nikola je moja krsna slava, koju obeležavam i ovde, uz sve naše praznike - kaže Milomir.

Do stotog rođendana ima još tri godine, ali vedar duh i želja za radom ne posustaju unutar njegovog bića. Obećava da će raditi dok može, do samog kraja života, onoliko da mu nije dosadno, bilo da se radi o bašti ili pisanju.

- Eto, imam 97 godina, al inače, ne odmaram toliko. Leti se bavim baštom, priznajem nisam aktivan kao ranije, ali se bavim drugim stvarima. Pišem, napisao sam jednu knjigu, započeo drugu i tako dani prolaze. Želim da kažem još samo ovo: Svim mojima dole, znanim, neznanim i svima u Srbiji, želim srećan Božić. Da ste živi i zdravi, da uspemo, da se dignemo na noge, svako zlo smo poedili i uvek smo se uzdigli, pa ćemo i ovo što nas je snašlo - zaključuje Milomir.

Naš BIRO/Blic

Lajkujte našu Facebook stranicu da budete u toku sa najnovijim informacijama na Bliskom istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom istoku namenjen ex-yu populaciji.

Preporučene priče

Top 8 razloga za porodični odmor na Zlatiboru

Samit matice i dijaspore: Zajedno gradimo modernu državu

Žene iz Emirata oduševljene modelima dizajnerke iz Srbije