Svi mi koji živimo u inostranstvu znamo koliko smo (hteli to da priznamo ili ne) vezani za domovinu, koliko nas muči nostalgija, koliko su nam sećanja na život u mestu u kom smo rođeni živa i snažna, koliko nas emotivno košta kad počnemo da upoređujemo “tamo” i “ovde”... Nema gastarbajtera koji bar jednom nije pomislio kako bi život bio savršen kad bismo, nekim čudom, uspeli da prenesemo ono najbolje iz inostranstva u našu najlepšu domovinu, pa da, kao u bajci, svi živimo srećno i zadovoljno.

Široka duša balkanska teško se prilagođava pravilima “ostatka sveta” (ali, nema nam druge!) i još teže doživljava kada nas oni koje smo ostavili u domovini (ne najrođeniji) gledaju drugačijim očima nego kad smo sa sa jednim koferom odlazili u nepoznato. Jer, u toj priči svako vidi ono što nema – mi toplinu porodičnog gnezda, neformalna druženja sa familijom i prijateljima, opuštene izlaske uz dobru hranu koja nas vraća u detinjstvo, a oni koje smo ostavili u domovini uglavnom debljinu našeg novčanika, uz polušapatom izgovoren komentar “vidi ala su ga pare promenile”...

Svaka odluka koju donesemo u životu ima svoju cenu. A cena je uvek ista – nedostajanje. Nedostajanje starog stila života ili nedostajanje para, svejedno. Sve one naše krišom isplakane suze u četiri zida “tamo negde”, daleko od kuće, trudimo se da koliko-toliko ugušimo slanjem koverata i doznaka. To je ono što našima u domovini nedostaje. To je ono što, pored ostalog, i domovini najviše nedostaje.

Odnos Srbije i dijaspore decenijama je počivao upravo na tome. Sada je, međutim, vreme da taj odnos evoluira, da ne ostane u dobro poznatim okvirima.

Ili, što bi Balašević rekao – NE, DOSTA JE!

U autorskom tekstu za Naš Biro dr Danica Šantić, docent na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, piše o istorijatu srpske dijaspore, promenama demografske strukture gastarbajtera, doprinosu dijaspore matici, kao i izazovima koji čekaju državu u odnosu na njene građane u inostranstvu.

***

Dijaspora je u poslednje vreme veoma česta tema naučnih i stručnih debata, konferencija i okruglih stolova. Izvorno značenje ove reči jeste „rasuto seme“, odnosno predstavlja ljude koji žive odvojeno od matice. Dakle, srpska dijaspora bi u pravom smislu reči bila ona koja živi na drugim kontinentima. Ali, gastarbajteri ne da nisu odvojeni od matice, već su na sve načine povezani sa njom.

Ipak, u savremenom poimanju ovog pojma, važno je naglasiti da se pojednostavljeno svi migranti izvan Srbije (osim Srba u regionu), stavljaju pod „kapu“ ovog pojma, i tako definisana ima oko pet miliona članova svuda u svetu.

Inostranstvo – naša druga kuća

Kada u neformalnom razgovoru čujete: „Ma on je gastarbajter“, prvo pomislite na osobu koja u inostranstvu obavlja najteže i najmanje plaćene poslove, a u Srbiju šalje novac rodbini i investira u ogromne, višespratne kuće, čija dvorišta krase labudovi, lavovi, konji i razni dugi (neobični) motivi od kamena. Za vreme uskršnjih i božićnih praznika, kao i u vreme godišnjih odmora (najčešće jul i avgust) dolaze ili se vraćaju svojoj kući, a jedan od glavnih ciljeva u toku višenedeljnog boravka jeste impresionirati rodbinu novim automobilima (nekada je simbol uspeha bio mercedes), modernom garderobom i pričama o uspehu "tamo negde"...

Zvanično, oni su popisivani kao radnici na privremenom radu u inostranstvu i smatrani su delom stalnog stanovništva Srbije, jer se mislilo da će se jednog dana oni i njihove porodice vratiti u zemlju. I tako je bilo sve do 90-ih godina XX veka, kada se shvatilo da se oni baš i ne vraćaju, ili bar ne dok ne odu u penziju, a njihovo mesto u inostranstvu zauzimaju njihova deca i unuci.

I od privremenih radnika u inostranstvu i njihovih porodica nastala je stalna emigracija (nekada termin koji je bio rezervisan za političke neprijatelje, koji su pobegli iz zemlje posle Drugog svetskog rata - čitaj zabranjen), a neki ih danas ubrajaju u dijasporu.

Istorijat srpske emigracije

Iseljavanje sa prostora Srbije ima vekovnu tradiciju, još od Velike seobe Srba 1690. godine i naseljavanja Vojvodine i današnje Mađarske sve do Sent Andreje, kao i Rumunije (zapadni deo), Ukrajine i Rusije. Kraj XIX i početak XX veka označava početak iseljavanja sa ovih prostora preko okeana, pre svega u SAD i Kanadu. Potom su usledile značajne migracije vezane za dva svetska rata.

A onda, 60-ih godina tadašnja komunistička vlast na čelu sa predsednikom Titom je sprovela ekonomske reforme, koje su dovele do velike nezaposlenosti. Jedino rešenje je bilo poslati negde taj višak radne snage, a u tom periodu zapadno-evropske države (Nemačka, Austrija, Švajcarska. Francuska) otvaraju granice za strane radnike. Odlazi pre svega nisko kvalifikovano i nekvalifikovano stanovništvo, koje je posle Drugog svetskog rata zamenilo selo i poljoprivredu „blistavim svetlima velegrada“ ili bar obližnjeg većeg mesta. I u velikoj većini oni kreću na još dalji put, hiljadama kilometara daleko, sa nadom u bolju budućnost...

Smatra se da je samo u par godina nekadašnju Jugoslaviju napustilo (stalno ili privremeno) bar milion ljudi.

Veliki talas migracija i odlazaka se desio 90-ih godina XX veka usled rata na prostoru bivše SFRJ, ekonomskog kolapsa, sankcija, a potom i bombardovanja. U novom talasu emigracije iz Srbije odlaze i „novi“ migranti, ovoga puta visokoobrazovani koji idu što dalje, sa namerom da se nikada ne vrate. Odlaze cele porodice, koje posle izvesnog vremena „povlače“ za sobom i najbližu rodbinu i time prekidaju svaki kontakt sa zemljom porekla.

Početak XXI veka predstavlja mirniju fazu u iseljavanju iz države, koja traje nepunu deceniju. Prema raspoloživim podacima, trend povećanja broj iseljenih je prisutan od 2011, kada je zemlju napustilo 13.000 ljudi, da bi 2017. godine prema dostupnim podacima OECD-a taj broj bio čak 73.000 ljudi.

Milijarderi

Kada govorimo o dijaspori, neminovno govorimo i o doznakama, novcu koji emigranti šalju u svoju zemlju. Najveće doznake stižu od naših „gastarbatera“ iz Zapadne Evrope, i od 60-ih su u stalnom porastu. Zvaničan iznos novca koji šalju kreće se između tri i pet milijardi, dok se prema nekim izvorima (Svetska banka) navodi daleko veća cifra - čak 10 milijardi dolara. Smatra se da su to samo doznake koje stižu legalnim putem, preko transfera banaka.

Nezvaničnim, neformalnim kanalima, preko vozača autobusa ili u džepovima, stiže bar još dvostruko više novca u državu. Ali taj novac se koristi uglavnom za zadovoljenje ličnih potreba (svakodnevni troškovi, zdravstvo, školstvo), sa veoma malo investiranja u privredu.

Posao tek predstoji

Veza između matice i dijaspore je kompleksna, ali ne i čvrsta. Čuvena akcija za privredni preporod Srbije „Zajam za Srbiju“ je klasičan primer da država vidi svoju dijasporu samo kroz novčana davanja, kao „kasice prasice“.

Početkom XXI veka su uspostavljene prve, tešnje i kontinuirane veze sa našim ljudima u inostranstvu. Te veze bi trebalo unapređivati, jer ono što je sigurno je da je odlazak ljudi iz Srbije sve veći i da će i u narednom periodu ovaj trend beležiti rast.

Docent dr Danica Šantić

Lajkujte našu Facebook stranicu, da budete u toku sa najnovijim dešavanjima na Bliskom istoku.

NAŠ BIRO je portal o Bliskom istoku, namenjen ex-Yu populaciji.

Preporučene priče

Neverovatne cifre: Koliko dijaspora iz UAE šalje u domovinu

Ispovest gastarbajtera: Gorka istina o „slatkom životu“

Spremite maramice: Ovako izgledaju odlasci iz domovine