Koliko žena, toliko priča i ovu ću ispričati u prvom licu jer predstavlja moj doživljaj jedne takve situacije.

U Emiratima živim nepune dve godine, jer sam promenom ličnog statusa promenila i mesto boravka. Selidbe mi nisu strane. U one važnije uključujem i dolazak u Beograd, sa trideset i nešto. A onda su, devet godina kasnije, usledili Emirati.

Uživanje o kom sam tako dugo maštala

Za početak sam samo htela da se odmorim od tempa koji je prethodnih godina bio žestok i boravak kod kuće mi je izuzetno prijao. Dala sam sebi šansu da se naviknem na nove okolnosti, da uživam u novoj zajednici i slobodnom vremenu koje mi je toliko nedostajalo. Da budem za promenu jedna tipična domaćica koja muža dočekuje sa skuvanim ručkom, i to sa zadovoljstvom. Divna promena nakon mnogo godina singl života. Nije mi teško palo i zbog toga što volim da boravim kod kuće, da čitam i pišem, da spremam hranu, da učim nešto. To je moj svet.

Koliko god da mi je ovaj novi način života prijao, znala sam da će doći momenat kada ću poželeti više, kada ću hteti da radim. Zbog toga sam uvek bila u toku sa aktuelnim poslovima i povremeno bih na neki konkurs poslala CV. To je više ličilo na ispitivanje terena, nego na stvarni pokušaj da nađem posao. Osim toga, bila sam svesna situacije koja je vrlo specifična. Tokom svog radnog veka koji je sada već duži od dve decenije radila sam dosta toga. Najviše u apoteci, a pošto posao farmaceutskog tehničara nikada nisam volela, u četrdeset prvoj upišem studije i za tri godine steknem diplomu nutricioniste-dijetetičara sa namerom da svoje dugogodišnje interesovanje za ishranu pretočim u profesiju. Pošto sam jedno vreme za život zarađivala i pisanjem,  stigla sam u Emirate sa najmanje tri mogućnosti koje su mogle da mi donesu posao. Tako sam mislila. Zapravo dve. Apoteku sam odmah isključila kao mogućnost. A onda su i druge dve opcije došle pod znak pitanja.

Sudar sa stvarnošću

Kada sam aplicirala za DHA licencu kao nutricionista-dijetetičar, odbili su me jer nisam imala neophodne dve godine radnog iskustva. Da se razumemo: znam da sam mogla da nafilujem CV i sredim kao da sam imala te dve godine, sa sve potvrdom iz Beograda da je to živa istina. Pa, bar smo mi narod koji zna da se snađe! Ali odavno sam sebi obećala jednu stvar: da nikad neću raditi nešto što nisam ja. A to nisam ja. Znači ostalo mi je da konkurišem za poslove za koje licenca nije neophodna, a oni su uglavnom bili veoma slabo plaćeni. Sa druge strane, moje kopirajtersko iskustvo mi nije bilo od pomoći, jer mi engleski nije onakav kakav smatram da treba da bude engleski jezik jednog kopirajtera ili pisca. Za sada. Prema tome, izbor poslova se izuzetno suzio, tako da niti sam često nailazila na poslove koji su mi odgovarali, niti sam često aplicirala. Samo jednom su me pozvali na razgovor, posle koga sam silno poželela da taj posao ne dobijem. Želja mi se ispunila.

U jednom trenutku sam sebi postavila pitanje: kako je moguće da sam u Beogradu u roku od bukvalno nekoliko dana mogla da nađem posao, a ovde, u Zemlji Velikih Prilika tako dugo –ništa.

Za jasniji odgovor na ovo pitanje vratiću se u period kada sam trebala da se doselim u Beograd. Nikada neću zaboraviti moj prvi intervju, u jednoj farmaceutkoj kompaniji. Pošto je znala da se još uvek nisam doselila, gospođa koja je obavljala intervju, a koja je bila jedna od direktorki kako sam kasnije saznala, pitala me je šta će se desiti ako ne prođem probni period kod njih. Misleći valjda na to kako ću onda sirota, sama, bez posla u  velikom gradu, ja iz provincije.

- Naći ću posao u nekom butiku - rekoh joj bez razmišljanja, znajući da bih tako zaista uradila. To je bio plan B.

- U butiku? Pa zar vam to nije malo….

E, sad se ne sećam tačno izraza koji je upotrebila, ali je smisao bio – ispod časti. I to je bilo najneverovatnije pitanje koje mi je iko ikada postavio na intervjuu za posao. Da mi bude ispod časti da radim u butiku? Pa ko sam ja? Kraljica Majka? Ne, nije mi problem da radim bilo koji pošten posao ako će mi to obezbediti egzistenciju. I uopšte ne mislim da je tim pitanjem mene htela da uzdigne do prestola Kraljice Majke, koliko je imala nameru da obezvredi rad u butiku.

Iz nekog razloga ja sam tada bila primljena, ali istog dana saznam da sam dobila posao i u jednoj apoteci. Dva posla u istom danu. Kakav paradoks. U zemlji sa tolikom stopom nezaposlenosti. Izabrala sam onaj drugi.

Ništa ne moram

Razlika između te situacije onda i ove sada je savršeno jasna: U Beogradu sam morala da radim jer nisam imala izbora. Da nije bila apoteka, bio bi butik ili nešto treće. Nema veze da li volim ili ne volim. Moram da radim. Sada više nisam u situaciji da moram. I možda je to razlog zbog koga i druge žene koje su došle ovde i u sličnoj su situaciji, donose istu odluku.  Jer ako se sa tom još jednom platom standard neće mnogo promeniti, a kvalitet života može biti značajno narušen, onda odluku i nije teško doneti. Međutim, izazov je u njoj istrajati. Jer koliko god da je lepo raspolagati svojim vremenom tokom radnih dana, a onda provoditi zanimljive i aktivne vikende u paru, dođe momenat kada neke stvari počnu da nedostaju. Da se sredim i odem na posao. Da popijem kafu sa društvom na poslu i da pretresemo šta ima novo. Radna atmosfera. Učenje novih stvari, novih veština. Lep osećaj kad legne plata. I onda vikend u kom si potpuno na "off" kada je posao u pitanju.

Kao što rekoh, u startu sam znala da će se ovaj osećaj jednom pojaviti. Jer teško da bih se pomirila da je to - to. Da nema više. Da se sve moje ambicije završavaju na nekom dobrom novom jelu koje ću spremiti i blogovima koje pišem „za rodbinu i prijatelje“. I valjda je u prirodi čoveka da ima potrebu da stvara neku vrednost, da doprinosi, da bude koristan. Zbog toga moja karijera „diplomirane domaćice“ ( http://kidjos.com/diplomirana-domacica/ ) verovatno neće potrajati. Ali pošto sam sebi obećala da neću, ako ne budem morala, da radim nešto što ne volim - jer sam te okove predugo nosila, uvek ću pre izabrati da ostanem domaćica, nego da radim samo da bih radila. I to je privilegija koje sam svesna i na kojoj sam zahvalna.

U to ime bih uputila reč-dve dragim damama koje su se našle u ulozi domaćice, a nisu srećne zbog toga. To je zvanje koje uvek može biti opozvano. Obična pauza. Punjenje baterija. Vreme koje se može posvetiti sebi. Prilika za hobi, šetnju, prijatelje. Jer mnogo je lakše moći ne raditi nego morati raditi. Nezaposlena nikako ne znači i besposlena. A prilika za posao uvek može da iskrsne.

Godine? Ma nisu važne! Evo meni je 48 i imam neki utisak kao da moje najbolje tek dolazi. Nemam nijedan jedini argument kojim bih to potvrdila, ali argumenti mi i ne trebaju, sve dok verujem u to. A sve dok verujem u to, dobro se osećam.

U zbiru, to i jeste poenta.

Osećati se dobro, sa poslom ili bez njega.

Aleksandra Sekulić