Nekad si, od pošteno zarađene plate u vreme Jugoslavije, mogao da putuješ. Mada, toliko smo svi voleli tu zemlju, da se nije puno ni odlazilo van njenih granica. Imalo se toliko toga videti i obići, da se u inostranstvo nije mnogo išlo, iako nije bilo prepreka.

Ne zna se koji kraj zemlje je bio lepši. Na more su išli svi, i to redovno. Cele porodice. Danas, na letovanje jedna porodica može da ode isplaćivanjem aranžmana na rate. Danas morate odlučiti da li ćete ići na more pa posle jesti ’leba i masti, ili nećete ići ali vam stomaci bar neće krčati dok otplaćujete tih tričavih desetak dana provedenih u nekom grčkom zaseoku. Onima koji imaju retku privilegiju da odlaze na egzotične destinacije, divimo se po Fejsbuku.

Jer sada, sa umanjenim platama (kao da već nisu bile ponižavajuće), kasnimo svaki mesec sa plaćanjem struje, gasa, telefona... I kakvo onda letovanje čovek može da obeća svojoj deci?! Oni koji ni po koju cenu ne mogu da se odreknu divljenju arhitekturi svetskih metropola, banka stoji za vratom. Digneš kredit, odeš na neko putovanjce u civilizaciju, kupiš sitnice za uspomenu, par majičica na sniženju, popiješ kafu na nekom od svetski poznatih, fotogeničnih trgova, i posle  - kuku majko! Em se čupaš iz depresije zbog sivila u koje si se vratio, em se stiskaš na sve strane da otplatiš taj kredit.

Nije da u Srbiji nema šta da se vidi. Ali je svaki odlazak iz tačke “A” u tačku “B” sa decom takođe veliki trošak. Kopaonik je posebno lep, ali to je mesto za uživanje one manjine koja nema problem sa zaduživanjem.

Najčešće „ekskurzije“ su kratki izleti u velike šoping molove u Beogradu. Naoruža se raja sendvičima i sokovima, potrpa dečicu u polovni auto, ili pak sednu u autobus, i eto “provoda”! Najčešće je to gledanje 3,4,5 D filmova u bioskopskoj sali, par žetona u igraonicama, i poneki “specijalitet” iz “McDonaldsa”. Puko šetanje po skupim radnjama je čist atak na dostojanstvo, te se češće ogledamo u izlozima nego što iz radnji izlazimo sa brend-kesama.

Beograd nudi mnogo više od tih centara, ali kad moja deca kažu “Kad ćemo u Beograd?“, zapravo misle - kad ćemo u "Ušće". Ako želite u Zoološki vrt, onda nećete imati ni strpljеnja ni novca više za nešto drugo.

Žao mi je naše dece. Da bar možemo da im obećamo da će u nekoj skorijoj budućnosti biti bolje.. Ali - ne možemo.

Razglednice sa putovanja iz devojačkog doba sakrila sam u fioku. Da ne nađu. Da ne vide smenu garde, pogled s Ajfelovog tornja, vrtove Šenbruna, Koloseum. Duša me boli što ne mogu da im pružim ni delić svega toga. Nikad im slike nisam pokazala, niti mogu da im pričam o onom osećaju u grudima kad šetaš svetskim avenijama. Molim se Bogu samo da se desi neko čudo, da barem kad porastu i postanu ljudi, zgrabe neku šansu koja će im omogućiti da lete avionom.

Da osete neki drugi vetar. Neki drugi svet.

Milijana Barjaktarević