Evo me po ko zna koji put plačem nad sudbinom našeg naroda. Moje tri sestre behu mi u gostima, sve tri u jedan dan. Jedna je pod ratnom psihozom napustila zemlju onomad. Druga je, u šoku od bombi, otišla 1999. Tamo daleko žive i rade, ponekad dođu, čudom se načude kako se ovde živi i odlaze nazad, trbuhom za kruhom. Treća, najmlađa, odlazi sada. Ta treća kaže da se prepala Vučićevih metoda za preživljavanje i kaže da mu ne veruje ništa. I još kaže da je je sa diplomom šumarskog fakulteta – odsek erozija, na kraju aplicirala da radi na prekookeanskom brodu.

Radeći na brodu, mladi su u mogućnosti da obiđu ceo svet

Na brodu neće raditi u struci za koju se školovala. Na brodu nema šuma. Ni zemljišta. Ni erozije. U Srbiji ih ima. Kaže da su joj se ovde smejali kada je rekla da bi da proba da se zaposli po konkursu. Kaže da su je gledali kao budalu kada je odlazila u firme gde bi njena struka bila od koristi. Takođe tvrdi da su je neki poslodavci odmeravali od glave do pete.

Godinama je radila po kafićima, po smenama, sa svakojakim ljudima i slojevima društva. Živela je u skromnim sobičcima, skromno se hranila i oblačila. Za vreme studija odricala se svega pa i ljubavi na daljinu, da bi stekla diplomu u univerzitetskom gradu. Intezivno je učila i engleski jezik i računarske programe ne bi li joj CV bio bogatiji.

I onda su joj, sticajem (uobičajenih) okolnosti, poznanici njenih prijatelja ponudili da se učlani u vladajuću stranku. Rekli su joj da će, ako sakupi 100 pristupnica, dobiti posao u struci. Objasnili bi joj kako se do novih članova dolazi lakše i brže. Odbila je ponudu. Ne trepnuvši. Ne kajući se. Sada se priprema za razgovor u agenciji koja organizuje posao na prekookeanskim brodovima – oazama.

Hiljade mladih iz celog sveta rade na prekookeanskim brodovima

Prelepi su to brodovi. Nema tamo čega nema. Šoping molovi, bioskopi, bazeni, kazina, diskoteke… Da čovek uživa dok plovi do sledećeg atraktivnog pristaništa. Prepuni brodovi opuštenog sveta koji znaju za čega rade i kako se živi.

Tog dana kada smo se poslednji put videle, smejale smo se kao klinke svemu i svačemu. Gustirala sam joj kako će joj tamo biti divno jer sam slušala da se zaposleni lepo druže, lepo zarade i usput proputuju svet.

Rastale smo se kroz šalu i smeh. Nije mi videla suze u oku.

Kad sam bila sigurna da je autobus u koji je sela odmakao, utrčala sam u auto i gutala knedle do kuće. S vrata, zagnjurila sam se u jastuk i ridala. Moja deca su me tešila da nije otišla zauvek.

Nisam umela da im objasnim da jednom otići odavde znači – otići zauvek. Jer znam da kada jednom bude doživela da pošteno zarađenim novcem priušti sebi sve što nisu mogli roditelji i krvavo stečena diploma u Srbiji, nikad se neće vratiti u zemlju poniženja.

Ne umem ni da zamislim kako za par godina pakujem svoju decu. Jer nas su učili, a mi njih, da se svoja zemlja, poreklo i svoj jezik voli najviše na svetu.

Koliko će majki presvisnuti od tuge za svojom decom lažući ih da su sretne samo ako je njima tamo negde dobro?! Tamo daleko, gde unuci rastu uz tuđ jezik i neku tuđu prošlost i poreklo...

Milijana Barjaktarević

za portal kolumnista.com