Kada kažem "trbuhom za kruhom", to zaista tako i mislim.

Bukvalno.

U Srbiji su frižideri prazni.

Običnoj raji, prosečnim ljudima, porodicama sa decom čiji se roditelji nisu "snašli", nisu partijski poslušnici, nisu lopovi, dileri, gangsteri, mufljuzi, nisu se "prodali" ni "pregazili" preko drugih. A kad deci ne možeš da daš da jedu svaki dan barem jedan čestit obrok (a kamoli tri!), onda stvarno počinješ da sklapaš kontakte sa našim ljudima koji su otišli u uređeni svet, gde postoje pravila i gde se ta pravila poštuju.

Ideš - da preživiš.

U neka lepša, prošla vremena, u vreme osamdesetih, sećam se, mama je svaki dan dolazila sa posla sa kesama punim namirnica iz prodavnice. Frižider je uvek bio pun. Vreme blagostanja. Putovali smo. Družili smo se. Smejali smo se. Onda su došle lude, šizofrene, nenormalne godine, i evo ih - još traju...

Pun frižider vidimo samo u reklamama za neke banke ili supermarkete. Oglušujemo se o masovne apele na temu zdrave ishrane, jer je tek ona skupa. Jedemo šta imamo i kad stignemo.

Prosečan frižider prosečnog čoveka, to jest porodice na ovoj planeti, trebalo bi da sadrži uvek jaja, mleko, neko meso, ribu, voće i povrće, poslasticu. Kunem vam se da u Srbiji mnogi frižideri nemaju uvek ni jaja. Dobro je kad imaš jedno jaje. Možeš da napraviš palačinke ili uštipke. Kad imaš tri-četiri jajeta, možeš da napečeš prženice, a od pet-šest kajganu...

Zašto nemamo jedno jaje? Zato što ne možeš otići u mega-market i kupiti samo jedno jaje. Tu radi psihološki momenat kojima su se bavili tvorci velikih centara, maheri u svetu potrošačkog društva. Svesno su stavili najpotrebnije namirnice na sasvim različite krajeve prodavnice. Jer, da su stavili jaje pored ulja - kupili bismo možda samo jaje i ulje; ovako ćemo usput, hodajući, shvatiti da nam treba još mnogo namirnica..., da nam treba SVE!

Kažu, nema ništa zdravije od ceđene pomorandže. Znate li koliko pomorandži treba da se iscedi da bi svaki član porodice popio jednu čašu? Što znači da ćemo uskraćivanjem kvalitetne ishrane brže i oboljevati, i stariti, i umirati... 

Shodno sadržaju novčanika, to jest frižidera,  zovemo prijatelje u goste. Dobar domaćin bi trebao gosta nečim da ponudi. Ali, danas više nema čime. Nekad čak ni kafe nema. Goste sve ređe zovemo. I opet se sećam: nekad davno, dolazili su nam gosti, jelo se, pilo, svakom gostu svoje piće, pevalo se, veselilo.

Nekad slavu nismo slavili jer nismo smeli, danas ne slavimo jer nemamo od čega. Deca su se radovala Svetom Tomi, sve do prošlog oktobra..., a onda smo ugostili samo kumove. Božić i Uskrs obeležavamo skromno, najskromnije. Kao da se stidimo sami sebe i svoje vere.

Prazni frižideri nateraće nas da odemo, trbuhom za kruhom, glavom bez obzira.

I ko će onda negovati našu tradiciju veru i običaje? Kome, ako svi odu?

Milijana Barjaktarević